Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_

 К Р А Т К Е  П Р И Ч Е 
 
 

¤

 

 НОСИМ НЕБО НА ЛЕЂИМА СВОЈИМ 

Остадох сам, попут мученог Атласа. Сам бијем битке и сам се бојим. Моје су вам пустиње преголеме, а из најдубљих бунара ја испијах воду. Усахле су ове чемерне усне којима никада не беше доста. Ходао сам под најлепшим небом и на трави, корацима, вешто сликах слободу. Тад не беше никог мени равног, да својим причама греје туђа срца. Волео сам једну, другу, трећу. И не марих за потоке од суза што остављах за собом. А не марих ни за ситне грехе, ни за љубав коју сам ускраћивао. Лутао сам где је душа хтела и побегао од свакога ко би ме учинио својим. Са разних сам страна света ветрове дозивао. Мамио сам осмехе свих звезда и спавао под окриљем снова од меда.

Заборавих само једну ствар, да с годинама глад почиње и мене прождирати...  Да жеђ се не може више утолити. Занемарих повике и плач и не хтедох гледати са стране. Али године су брзо трчале за мном док сам часовнике своје гасио, а они се сами изнова палише. Откуцаваше тако доследно сваки сат. Навикох се на звук што мери време и то не оно што ће стићи већ само оно што за мном остаје.

И једне ноћи, усних ноћну мору где змије више не мењају кожу, где се киша више не миче са тла, а небо остаје увијено у облаке ко у завоје од магле. И пробудих се сав знојав и трезан као да сам духа угледао. А онда – горка истина седе крај мене. И тад схватих да моје оронуло тело више не држи узде свога духа. Не може га у стопу пратити нити му се икад више примаћи. Све што хтедох још да урадим, осетим и видим, све то нестаде. У кревету од јада и бола остаде старац  усамљенији од свих пустиња које је прешао. Без иједног гласа да га теши и без топлих руку да га греју. У свом сам животном путовању, изоставио најглавније од свега. И проломи се кров над мојом тишином, запљуснуше ме пљускови суза. Немоћан и тек свестан празнине, зажелех се смрти као шећера. Ја чеках њу да ме узме, а и она је мене исто тако чекала. Само, како сати очаја не нестадоше, ја схватих да се проклетство у мени одомаћило. И смрт не хтеде свом пријатељу помоћи, већ ме остави на раскрсници беспућа. И све казне тада су ми стигле, за сва сломљена и остављена срца; за сав мој смех што је другоме даровао сузе; за бахатост и бездушност моју што је само своје путеве неговала и пратила... Цело небо се сакупило, сва бремена и сва осећања. Сјатише се на мојим леђима и осташе тамо за вечности, да ја жив полако умирем а да се никада не домогнем смрти. Остадох сам попут мучног Атласа, носим небо на леђима својим.


     Дијана Змија     



 

 ПОЉАКИЊА 

Евгенија је сједила горе на позорници, Душан је требао сједити уз њу. Сада су само разговарали очима.

 – На екс, на екс – грми сложан узвик Пољака. Сви празне чаше до задње капи. Празни их и она. Музика свира. Мала дворана се претвара у урнебес. Неки већ пијани Пољаци, мушкарци, убрзо одлазе на спавање, остају само Пољакиње. Силазе и руководиоци с позорнице, мијешају се с народом, губе се у његовој маси. Душан се провлачи кроз народ, тражи Евгенију. Нађе је у соби уз дворану. Сједи с техничким директором. Он држи њену мртву руку у својој, милује је, покушава извући из ње барем траг од било каквог обећања. Жена га молећиво гледа, жели му својом апатијом казати да не пристаје. Моли га за разумијевање! Душан изађе ван на терасу. Непријатно му би што нађе Евгенију с руком у руци директора, што их нађе заједно. Помисли да је изгубио нешто што му је припадало. Покуша више не мислити на ту мршаву жену, у лаганој љетној прозирној плавичастој хаљини. Труди се да заборави то лијепо лице с крупним смеђим очима, ту дугачку бујну косу пшеничне боје, смотану у необичну пунђу, на врх главе, какву види први пута. На тераси под столом нађе дебелу тјелесину човјека који је у име Рафинерије дошао с њим да испрати Пољаке. Који је наискап испијао чаше. Пијан се кези испод стола као кретен. Замоли шофера да га одведе на спавање. Изрази своје гађење пред возачем. Овај смирује Душана, није то ништа, он доживљава много горе ствари с руководиоцима које вози. То је само безвезна ситна епизода. И они су људи. Музика упорно свира иако је забава спласнула, многи су се повукли на спавање. Ноћ је нехајно кренула према јутру. Дјечаци се натјеравају по тераси између столова и ријетких плесача, играју ловице. Душан стоји по страни, близу риве. Неочекивано из зграде изађе Евгенија прилази му. Пијана је. Мало ју је пиће попустило, она би плесала с њим. Плешу. Стишће му руку. И он њој. Чаврљају.

– Желим спавати с тобом – каже му без имало стида.

– Не могу спавати с пијаном женом – каже јој он.

– Онда плешимо све док не будем тријезна – рече она и приви се уз његово тијело. Руком на његовом рамену пребире му по коврчавој коси на потиљку.

Ујутро у десет сати Душан изађе на терасу. Евгенија је на мирном мору, у чамцу с једним Пољаком. Бонаца. Плутају, разговарају. Она га примјети, одлучно затражи од свог пријатеља да усмјери чамац према тераси, да је искрца. Изађе из чамца, прође покрај Душана, рече му:

– Дођи у собу број шест, на првом кату – изгуби се у хотелу.

Он сачека мало да све буде непримјетно. Она је већ с прозора помолила своју прекрасно обликовану косу. Он лежерно пође према улазу у хотел, затим уз степенице журно устрча, покуца на врата, која она хитро отвори и одмах их бучно, одлучно закључа иза његових леђа. Евгенија се нађе пред њим. Већ је скидала са себе лагану хаљину на скопчавање. Остаде потпуно гола, витка, висока. Поче њему помагати да чим прије скине одјећу са себе.

– Ја ћу горе – прошапта она када закорачи око његовог тијела. Клечећи на кревету, на кољенима, наглим потезом истрже укосницу. Бујан слап дугачке, пшеничне косе расу се по њима. Покри им гола тијела. Већ су били сасвим сједињени када се на вратима зачу нервозно, грозничаво куцање, трзање с кваком, гњевно лупање. Евгенији није било ни на крај памети да се раздвоји од љубавника. Ко јој то ускраћује њено право да бира? Пријатељство је нешто друго, ово је више од тога! Узалудно куцање престаде.

– Морала сам то урадити. Жељела сам те од првог часа, чим смо се погледали – чаврљала је још дуго у његовом загрљају. Гугутала је испуњена задовољством. Доживјела је нешто за чим је жудила, по чему ће памтити овогодишњи одмор. Због чега је вриједило доћи из Пољске на Јадранско море.

 

    Ђуро Маричић