Када песник испише и последњи редак своје песме, иако откинуте из његове душе, из најтананијих нити његовог осећања, она би по свим поимањима поезије требало да започне свој живот, живот у читалачкој души и осећањима, а сасвим независно ко је особа која је стихове писала. Међутим, понекад је нужно упознати творца стихованих редака да бисмо у песму потпуније уронили својим чулима. Песник, проф. Милан Комненић је преводећи италијанског нобеловца Еуђенија Монталеа га у два наврата посетио, а о првом сусрету у предговору преведене књиге написао: „ Дошао сам био да ми неке тајне поезије постану доступније, а преда мном је стари песник оличавао тајну живота...“ (Сипине кости, 1982).

Песникињу Енеу Хотић никада нисам упознао очи у очи, али захваљујући достигнућима данашње технике, с њом другујем, ево, већ скоро три године. Први сусрет је био њен коментар на једну од мојих песама, па сам желећи да добијем стручно мишљње о својој поезији, с обзиром да је Енеа проф. српског језика и књижевности, успоставио везу са њом. Но, како је живот увек препун изненађења, тако, уместо да добијем стручно мишљење од Енее, она на крају пожеле да ја њој пишем неку врсту рецензије за збирку песама. Морам признати да при првом нашем контакту нисам ни слутио да и она пише поезију, али кад се осмелила да ми то каже (доживљавала ме као поетску громаду или строгог и намргођеног човека), тражио сам да ми пошаље своје песме, и бићу искрен, нисам очекивао неку поетску вредност. Додуше, такав сам утисак и стекао после првог читања, али, кад сам се песмама посветио са више осећајности, схватио сам да ми је први утисак погрешан. Песме Енее Хотић су лепршаве и пуне наде, чак кад се иза стихова крије мотив сетног дана или неухватне љубави. И сад се враћам на то да је понекад важно песника упознати да би се ушло у бит сваког стиха. А Енеу је лако упознати и без сусрета – пишући дуго и сасвим отворених душа обострано, У свакој реченици се, па тако и у њеним стиховима, осећа раздраганост чак и кад јој се „све на главу сручи“. Бивајући све чешће с њом и њеном поезијом у вези, био сам све сигурнији да она пише чисту, искрену и нарочито осећајну поезију. Али у то време она ја била помало скептична, будући да је веома добро познавала књижевност (посебно поезују), да ти њени стихови баш толико вреде и једва је убедих да јој песме поставим на сајт Поезија суштине. И чини ми се да је то, кад је своје песме видела на сајту, за њу био највећи подстрек, па се писањем поезије бавила све озбиљније, па је, ето, стигла и до своје прве збирке песама, која је, сигуран сам, могла и раније да се појави, али надам се да неће бити и последња. 

Песме Енее Хотић су најчешче љубавне и то бих посебно желео да истакнем, јер je у новије време просто наметнут став je да љубав, или бар они најтананији дамари у нама, превазиђенa као мотив у песничком стваралаштву. Међутим, ако се осврнемо у прошлост схватићемо да су најбројније љубавне песме које су преживеле у свим временима. Песникиња Хотић своја љубавна усхићења или разочарања, свеједно, врло вешто смешта у стихове који су прецизни и концизни. Њена рима није класична већ случајна и то њеним песмама даје посебну црту. Читајући њену поезију читалац неће никад упасти у замку да се над неким стихом упита: „Да ли сам ово добро разумео?“, јер сваки стих, свака песма не могу се тумачити, већ једноставно доживети. Понекад толико сликовито да вам се може учинити да сте баш ви са њом на обали реке и да: 

Без музике танго играли смо ми,
кулисама врба заклоњени,
Покретна трака ријеке,
мјерила је све спретније нам кораке.
           (из песме Танго) 

 Осим поезије она пише и веома занимљиве, искричаве, а некад тако врцаве и надахнуте цртице из живота којима је ова збирка песама, као степениште одморкама, издељена тако да читалац мало узме даха пре него започне са читањем следеће песме. Ово никако не значи да су цртице обичне или непоетичне, али су краће форме, а понеке, својом духовитошћу, умеју бити и сасвим разгаљујуће за душу. 

Енеа Хотић 
Рођена је у Бањалуци 9. маја 1971. године. Пише поезију, кратке приче и цртице из живота. Ово је њeна прва збирка песама.
Живи у Бањалуци.

Читајући хронолошки Енеине песме намеће ми се утисак да је са сваком новом песмом сазревала као песникиња. И у занатском, и у емотивном смислу. Њене новије песме богатије су метафорама (Т

опи се још један дан,/рујан од злата), снажнијег су израза са још јачим и упечатљивијим сликама (Сликала је ноћ / нашим млијечним путима /сијенке по зидовима). Када је реч о форми - примећује се да јој новије, скоре све песме, имају строфе и то прецизно, на правом месту подељене што читаоцу свакако даје назнаке и олакшава му да у вртлогу осећања лакше плива. 

Поезија Енее Хотић је модерна, али никако само и једино ради помодарстава, јер у свим њеним песмама осећа се и дах традиције и то посебно желим да похвалим. Поезија јесте уметност свих уметности и, како је написао Буковски у једној песми, „није то за сваког, било да их пише, или чак и да их чита“, али није ни тривијалност или херметичност разумљива само песнику (ако је и њему), а песникиња Хотић је избегла све те замке савремене поезије, а при томе остајући на поетском путу. Зато сам убеђен да ће њена збирка МЈЕСЕЧЕВА НЕВЈЕСТА допрети до читалаца који воле истинску поезију, читалаца који знају да препознају праве вредности. 

Овај кратки осврт на стваралаштво драге ми песникиње Енее Хотић желим да завршим њеном кратком песмом која и својим насловом то заслужује, јер можда ће нам најбоље показати каква је Енеа као човек, жена, песникиња. 

О МЕНИ

Посиви некад дан
кад му вријеме није.
Тад и срце тише бије.
И чувам што ми
Живот даде на длан.

 Пред вама је збирка песама МЈЕСЕЧЕВА НЕВЈЕСТА коју свакако вреди ишчитавати, јер поезија уопште, а нарочито добра, никад се не може прочитати, већ јој се увек треба враћати.