Вријеме у којем се живи је веома специфично. Звучи као фраза која се свакодневно чује, али, то је истина! Дневне активности су појачане, са свих страна вребају бројне обавезе и често је немогуће одговорити свим захтјевима који се пред човјека постављају. У свом том метежу у којем се губе и основне људске вриједности, а да тога нисмо ни свјесни, постајемо јако пријемчиви за све видове манипулисања, првенствено се мисли на медије.
Како се уопште живјело без медија? Да ли су наши преци били ускраћени за чари савремених средстава комуникације? Или можда нису? Јесмо ли изгубили своје унутрашње ја кроз савремене медије? Све су то питања која се намећу и неће вјероватно имати одговор не само у овом раду него у многима који дођу.

Дан просјечног човјека почиње у раним јутарњим часовима. Ако се ради о четворочланој породици, јутарња гужва је уобичајена, не зна се ни ко се спремио ни ко није, по правилу нам недостаје само још“минут“ времена да се све стигне, а тог минута нема. Слика је сљедећа: мајка устаје прије свих, прави се чај, кафа и сендвичи, дјеца се свађају око купатила ко ће више остати, патер фамилиас је срећан ако успије да опере зубе и обрије се док млади нараштаји не нагрну. Пије се чај, узимају се ствари. Опет настаје застој на вратима куће ко ће први изаћи, а виспренији примјерци очева већ сједе у аутомобилима (које су загријали да им се дјеца не би смрзла). Мајка стоји на вратима, испраћа их погледом, маше и смије се, јер ваља се тако свако јутро. Доза оптимизма је корисна за све укућане поготово кад се добија редовно, свако јутро Она што устаје прије свих, она што се осмјехује на све око себе, па чак и кад јој није до тога. Сличних ситуација је доста, разних ликова који се боре са својом свакодневицом и не жале се.

Какве везе има описана слика са насловом теме? Има и те како. Наиме, претходно описана жена сада себе доводи у ред и одлази за својим обавезама. Вриједно ради на било којем послу који обавља и битно је да су „све овце на броју и сва чељад сита“. Међутим, она је скроз занемарила своја хтијења и интересовања. Човјек није дошао на овај свијет само да би јео, спавао и као машина радио послове како би осигурао своју и онако потпуно неизвјесну егзистенцију. Духовна надоградња представља нешто што људе разликује од осталих бића на планети, а у ужурбаном свијету који нас окружује тога има све мање. Сад на сцену ступа интернет. Фамозни интернет. Штетност је велика, кажу стручњаци. Бивамо заробљени информацијама које често и нису провјерене, али се шире овим медијом брзином свјетлости. Дјеца нам све мање читају, траже инстант рјешења за своје проблеме на друштвеним интернетским мрежама и опет долази до губљења људске јединке на бројним виртуелним страницама. Нема се времена за одлазак у позориште, у кино у музеје и концерте, па таман посла да описана мајка са почетка приче још иде на неки концерт или у кино. Зато она, као и многи, одлази на интернет, тамо налази истомишљенике и размјењује мисли. Добија подршку сличних, а уједно и храни своју потребу за духовним. На примјеру жене која све треба да постигне и то се од ње очекује најбоље се може сагледати дилема из наслова. Дакле, почиње сад оно што је и добро и лоше у исти мах. Бијегом од стварности у којој нема времена за духовну надоградњу те афирмацију своје личности, поменута жена ту своју потребу задовољава на интернету. Понекад се прочита и нека књига, али сувише је уморна да би читала навече кад се све у кући смири и чека нови готово идентичан дан. Лаптоп је све чешћи њен пратилац. Гледа филмове, омиљене сцене из прекрасних филмова као што је филм „Мостови округа Медисон“, пусти покоју сузу или прокоментарише на некој друштвеној мрежи дирљиве сцене које други подрже. У свему томе лични подаци су доступни, све више информација даје о себи не размишљајући да би можда могла заједно са другима да буде мета манипулатора и прикупљача информација. И о том се не размишља кад се постигао циљ, а то је могућност да се да свој лични став и да се пронађу истомишљеници, јер их у стварном отуђеном свијету и нема или су заузети свакодневним проблемима. Да, приватност се губи, људи све чешће посјећују разне занимљиве странице као што су странице писаца, пјевача и многе друге. Па, шта је једно губљење приватности наспрам личне афирмације и потврђивања, макар оно било и лажно, али храни сујету и годи сваком, а не само овој горе поменутој жени. У општем отуђењу још једно отуђење више не може шкодити. Често се види да млади људи сједе за столом у неком од кафића и, умјесто да размјењују мисли и ставове, испред себе имају отворене лапотпе, бирају само оне просторе који имају интернет конекцију тако да се чини да ћемо ускоро почети да питамо једни друге како нам је конекција умјесто уобичајеног: “Како си?“

Под кринком приватности сви су загледани у „своје“ рачунаре, у „своје“ конекције, у „своје“ шта? Ништа! Приватност на интернету је изгубљена и постала је јавна. Оно што смо мислили да је само наше и дијелимо само са одређеним кругом људи и истомишљеника постаје јавно, доступно и као то рече једно истраживање о Фејсбуку, сви постајемо дио једне непрегледне мреже, паукове мреже информација, нових лица, ситуација. Губимо се у том општем јуришању на нас саме и не успјевши сагледати да је то тако. Међутим, једна доза приватности се ипак може сачувати. Наиме, свако од нас има своје афинитете и интересовања и на интернету може то да испољи. Гледано тако, приватност бива донекле присутна. Слушајући разговор једног психолога у емисији на РТРС – у на тему штетности и добробити интернета за човјечанство чују се размишљања и ставови да у данашњем времену не би се могло без интернет услуга јер се ужурбаније живи у односу на прије. Став тог писхолога да себе као јединку можемо сачувати дозирањем интернет садржаја и окретањем према људима око себе као могућности за добијање одговарајућих информација. По оној народној да је свако ковач своје среће, тако лично на интернету остаје лично колико се сваки човјек одреди према својој приватности, а јавно постаје такође афинитетом сваког човјека и његовом умјешношћу да процијени које информације жели да излаже јавности. „Постоје у нама неке непреводиве дубине, непреводиве у речи“ (Ђорђе Балашевић, Провинцијалка). Ове ријечи се могу тумачити у контексту наслова да колико год се излагали јавно на интернетским страницама, увијек ће постојати оно дубоко у сваком човјеку што га одређује као посебно и јединствено биће и што неће успјети да изложи не само на интернету као медију него и у другим медијима.

Информације на интернету често играју пресудну улогу у рјешавању проблема. Јавно на интернету може бити и корисно, дакле, када је потребно да дођемо до неких информација не губећи вријеме на претраживање књига и енциклопедија, ту је интернет. И као што постоје озбиљни издавачи кад су књиге у питању, тако је и са интернетом. Постоје странице за које се зна да пружају поуздане информације које нам могу послужити. Људски фактор је као и обично пресудан и у области овог све популарнијег медија. Све је до самог човјека. Он сам одлучује колико и шта ће на интернету постати потпуно јавно и доступно свима, а шта неће. Опет се обистињује изрека да се ми сами огледамо у људима и стварима око нас и да утичемо на то шта постаје јавно, а шта постаје лично на интернету.