Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  4 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Четири песме | Небојша Станојковић


БЕШЕ РЕЧ

И беше реч,  па негде оде
Беше част и крв због слободе
Беше јунаштво и били су људи
Беше и човек, сад само су ћуди

И понос некад беше без гордости
Самилост беше без подлости
У истини некад беше смисао
Сад је правда тек само мисао

Човек човеку не беше само вук
Брат  брату више но вода и лук
Беше некад, сад само смо ми
Кȏ бледе сенке негдашњих људи

СЕНКЕ

Још сањам ону кућу
Усамљену на ледини
Сву у шипражју и прућу
Крв што увек следи се у мени

Још увек испред ње стојим
Удова укочених, непомичан
И тужан сам и страшно се бојим
На прозору неко, ко мени је сличан

Посматра ме немо тај човек
Погледом и сетним и празним
Ту је одувек и ту ће довек
Окружен чудним сенама разним

Играју коло, страшно и тужно
Зуре у њега искежене
На трен им угледам лице ружно
На трен и оне, погледају мене

Тад ми лагано, он руком одмахне
Као да жели да одем што пре
Затвара капак  и тешко уздахне
Док сене играју и грле га све


ИСТИНА

Тражимо је да је не нађемо
Док сакривена, свој чека тренутак
Увек се брже без ње снађемо
Лаж нам је лакша, мирнији кутак

Сахрањена у људској сујети
Водиља људима није одавно
Живимо без ње, без ње ћемо мрети
А лаж је на уснама тајно и јавно

Не отвара данас ни једна врата
У грудима увек тешко је бреме
И није за сестру, није за брата
Лаж нам је кључ, суштина и семе

Али на крају и кад је снег
Нађе свој пут и пробије стену
Кȏ река, или кȏ ветар што оголи брег
На лицу тад видимо, слику њену


САН

Замишљам људе који не постоје
Трагам за измишљеним местима
У глави неми су звуци, невидљиве боје
Премотавам догађаје што нису у вестима

Играју сенке у трептају једном
У крајичку ока јаве се, нестану
У лику чудном и страшном и чедном
Са светлом губе се, са игром престану

Гледам облике, гињоле и марионете
откуцава сат док ћутим и седим
Не знам да л' лутке се смеју ил' прете
Топи се сан и на јави с њим бледим

л
ч