БЕШЕ РЕЧ И беше реч, па негде оде Беше част и крв због слободе Беше јунаштво и били су људи Беше и човек, сад само су ћуди И понос некад беше без гордости Самилост беше без подлости У истини некад беше смисао Сад је правда тек само мисао Човек човеку не беше само вук Брат брату више но вода и лук Беше некад, сад само смо ми Кȏ бледе сенке негдашњих људи СЕНКЕ Још сањам ону кућу Усамљену на ледини Сву у шипражју и прућу Крв што увек следи се у мени Још увек испред ње стојим Удова укочених, непомичан И тужан сам и страшно се бојим На прозору неко, ко мени је сличан Посматра ме немо тај човек Погледом и сетним и празним Ту је одувек и ту ће довек Окружен чудним сенама разним Играју коло, страшно и тужно Зуре у њега искежене На трен им угледам лице ружно На трен и оне, погледају мене Тад ми лагано, он руком одмахне Као да жели да одем што пре Затвара капак и тешко уздахне Док сене играју и грле га све | ИСТИНА
Тражимо је да је не нађемо
Док сакривена, свој чека тренутак
Увек се брже без ње снађемо
Лаж нам је лакша, мирнији кутак
Сахрањена у људској сујети
Водиља људима није одавно
Живимо без ње, без ње ћемо мрети
А лаж је на уснама тајно и јавно
Не отвара данас ни једна врата
У грудима увек тешко је бреме
И није за сестру, није за брата
Лаж нам је кључ, суштина и семе
Али на крају и кад је снег
Нађе свој пут и пробије стену
Кȏ река, или кȏ ветар што оголи брег
На лицу тад видимо, слику њену
САН Замишљам људе који не постоје Трагам за измишљеним местима У глави неми су звуци, невидљиве боје Премотавам догађаје што нису у вестима Играју сенке у трептају једном У крајичку ока јаве се, нестану У лику чудном и страшном и чедном Са светлом губе се, са игром престану Гледам облике, гињоле и марионете откуцава сат док ћутим и седим Не знам да л' лутке се смеју ил' прете Топи се сан и на јави с њим бледим л
ч |