Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Есеј | Душица Чукић
Руђин - "сувишни јунак" једног доба


''Јунак тридесетих година'' у Русији био је ''декабриста'' – аристократа, војно лице и човек политичке праксе, а ''јунак четрдесетих'' своје образовање стицао је на Московском универзитету - поезија, наука и филозофија били су у центру његових интересовања и одушевљења. Таквог једног човека, ''непрактичног витеза речи'', приказао је Тургењев кроз лик Руђина који представља још једну од варијанти сувишних људи, али не и понављање оњегинско–печоринског типа.

Иван Сергејевич Тургењев био је непрекидно у центру пажње руске књижевне критике. Живећи у иностранству добио је, први међу руским писцима, признање ''великог романописца'', а популаризовање руске уметничке литературе на Западу било је предмет његових сталних заузимања и брига. Параша (1843), прича у стиховима – донела је Тургењеву књижевно име, а Ловчеви записи (1852) постали су најкрупнији догађај не само у књижевном, већ и у јавном животу тога доба. Овде Тургењев приказује лик господара-поседника и лик сељака-кмета са отвореном симпатијом према бесправном народу, изобличавајући неограниченог господара ''сељачких душа''. Због Ловчевих записа Тургењев је прогнан на своје имање Спаско, где је боравио до новембра 1853. године. Три године касније (1856) објављује роман Руђин, који је био почетак низа његових осталих романа (Племићко гнездо, Уочи нових дана, Оцеви и деца, Дим, Новина). Од 1861. године па до краја свог живота - до 1883. године, Тургењев је живео у иностранству.

У ''Суровом веку'' Николаја I, у добу моралног и менталног геноцида, расло је, сазревало и духовно се развијало поколење ''људи четрдесетих година''. Разумевање смисла живота и његових супротности, као и изграђивање јединствених погледа на свет, постало је основни задатак људи четрдесетих година.

''Идеалисте и сањалице, романтичари у души и реалисте у стварању, промашени и немирни људи, мучени горчином мисли и досадом принудне празнине живота – они су утеловили у себи онај тип руских људи који су у устима новог поколења – ''људи шездесетих година'', ''људи дела'' – остали са називом сувишни људи''.

У центру интересовања људи четрдесетих година била је поезија, наука и, посебно, филозофија (нарочито Фихтеова, Шелингова и Хегелова). Док је Фихте нарочито наглашавао стваралачку моћ човекове свести, човековог ''ја'', у Шелинговом филозофском систему најважнија је била улога уметности. Најталентованији представници људи четрдесетих година изашли су из ''кружока'' напредне московске младежи чија су основна интересовања била филозофска, литерарна и научна. Кроз ликове Покорског и Лежњова, Тургењев је у свом роману Руђин (1856) описао живот такве средине, а кроз лик Руђина приказао надахнутог говорника и активног учесника књижевно-филозофских московских друштава тога доба, чије се умно и духовно богатство расипало бесплодно. Руђин, као и људи попут њега, није пронашао свој животни позив, нити је успео да се оствари ни у једној делатности, а ни у љубави.

Биографија Тургењевљевог јунака стоји изван хронолошког оквира сижеа – у ток приповедања уткана је Лежњовим сећањима о Руђину. Јунак Тургењевљевог романа пред читаоцем се појављује као потпуно формиран човек. Иначе, карактеристика свих сувишних људи јесте да, иако су још увек млади, себе доживљавају као потпуно формиране личности које теже да остваре своје животне циљеве, али, неминовно доживљавају катастрофу. Ипак, узрок Руђиновог неуспеха не треба тражити само у условима тадашњег живота у Русији, већ и у његовој психологији, у његовој нестраственој природи неспособној да воли. Руђина упознајемо као тридесетпетогодишњег човека са изузетно развијеним посматрачким даром, са мислима далеко изнад просечног нивоа, сјајног оратора – демагога који верује у своја убеђења и принципе. Он долази на имање Дарије Михајловне, где својом сјајном речитошћу на све присутне оставља изузетно јак утисак. Из сваке дискусије Руђин излази као асполутни победник, а такав је био и раније, што сазнајемо од Лежњова, његовог некадашњег пријатеља: ''Руђин се трудио на све могуће начине да потчини себи људе, и потчињавао их је у име општих принципа и идеја, и доиста имао је јаког утицаја на многе. (...) Имао је систематички дух и огромно памћење, а то баш и утиче на младе људе!''[1] Својом страсном дијалектиком ретко је дозвољавао саговорнику да дође до речи – владао је ''музиком речитости''; чак и они слушаоци који нису разумевали о чему говори осећали су да им се пуне груди и пред очима им блиста од његових беседа. Ипак, и поред свега тога, у Руђину као да није постојала она искрена емоција и животност - умео је незауставно да прича филозофију живота, али није знао да живи живот; знао је да држи слово о љубави, али није могао да је осети – говорио је смеле ствари да би слушао звучност својих фраза којима је побуђивао похвале слушалаца. Руђин пасивно посматра живот који поред њега протиче.

Када је говорио о свом животу и доживљајима, у његовим описима није било боје; ретко се смејао, а ''када се смејао, лице му је добијало чудан, скоро старачки израз, очи су му се скупљале, нос му се мрштио''[2]. Без обзира што је имао тридесет пет година, Руђин је осећао да му је младост већ давно прошла, да се уморио и да му је потребан одмор. Поставља се питање – од чега се Руђин уморио. Од паразитирања, или, можда од себе самог?

Насупрот емоционално обогаљеном Руђину са својом интелектуалном штаком, Тургењев представља емотивну, страствену и реалну Наталију која својом отвореношћу и природношћу подсећа на Пушкинову Татјану. Њој је Руђин потпуно несхватљив, његов нерад и потребу за одмором она уопште не разуме. Руђин се са њом слаже, дубоко у души зна да је она потпуно у праву, међутим, поводом тога ништа не предузима, већ наставља да, у свом стилу, о томе само беседи:

''Говорио је дивно, ватрено, убедљиво – како је срамота бити малодушан и лењ, како је преко потебно да се ради. Обасипао је сам себе прекорима, доказујући да је причање унапред шта ће да се уради исто тако штетно као и боцкати иглом зрели плод, да је то само узалудно губљење животне снаге''[3].

Руђин није навикао ништа да ради, према томе, он не може искрено ни да жели  ишта корисно да

ради.  Он свашта започиње, али ништа не доводи до краја, свемужели да се преда, али ни у томе не успева, јер не верује у своју снагу и не поседује сопствена убеђења. Тургењевљев јунак је промашен човек не само у јавној делатности, већ и у љубави. Емоционално обогаљен, неспособан је да прими и узврати љубав, што најтеже пада њему самом. Зато он од почетка до краја остаје потпуно усамљен. Иако Руђин одлично процењује људе, он не уме да препозна и осети љубав, па због тога не примећује колико је Наталија заљубљена у њега. Када то схвати, он ће покушати да вештачки створи љубав према њој, али не са циљем да је обмане и искористи, већ из жеље да и сам осети страст и тако буде срећнији:

''Срећан сам, рече полугласно. Јест, срећан сам, понови он, као да је желео да убеди самог себе.''[4]

Међутим, када буде видео да је Наталија спремна да напусти све и оде са њим, рећи ће јој како се треба покорити мајчиној вољи, и како им није суђено. Руђин нема ништа против тога да кокетира са женом, али чим дође до нечег озбиљнијег, он се повлачи јер не уме искрено да воли, нити зна шта треба тражити у љубави, као ни у животу уопште.

''Нико се тако лако не занесе као људи без страсти'',[5] каже Тургењев.

У разговору са Наталијом Руђина највише погађа атак на његово частољубље, то јест када му она каже да ''од речи до дела далеко је''. Очигледно је да је Руђина заболела истина, јер дубоко у себи зна да је само театрални говорник – и ништа више. Иако он себе ни за шта не криви, стало му је до туђег мишљења, па пише писма Наталији и Волинцову, њеном удварачу и будућем мужу. Руђин се не правда, али ипак пише писма јер не жели да га посматрају као нечасног човека. Дакле, он пише због себе, не због њих. Лежњов, који је некада и сам осетио Руђинову моћ убеђивања и био под његовим утицајем, савршено га разуме, па говори Волинцову: ''Ти ми нећеш веровати, али он је све то учинио у доброј намери. (...) О, његов језик је његов непријатељ... он робује свом језику.''[6]

Лежњов је јако битан лик у роману Руђин јер у потпуности осветљава Руђинов карактер. Он у почетку Руђина описује као театралног човека, неосетљивог према својој мајци којој је ретко писао, још ређе посећивао, а када је умирала није био поред ње; међутим, Лежњов на крају пије у Руђиново име и са искреном топлином у тону наздравља свом некадашњем пријатељу: ''Пијем у здравље друга мојих најлепших година, пијем за младост, за њене наде, за њене тежње, за њену веру и чистоту, за све оно за шта су нам срца у двадесетој години ударала и од чега ништа боље нисмо сазнали, нити ћемо у животу икад сазнати... Пијем за тебе, златно доба, пијем у здравље Руђиново!''[7]

У епилогу романа сазнајемо да је Руђин пробао да буде користан: покушао је да спроведе неку аграрну реформу; предавао у школи; чак је и хтео да једну непловну реку претвори у пловну. Ипак, ни у чему није успео јер је он човек који једноставно не уме да ствара, нити ради било шта практично, јер је такав рад за њега ''отуђени рад'' којим он не може да се афирмише, већ само да негира себе. Мучио се, лутао и телом и душом, зближавао се са многим људима, разочарао се у све и сваког, много се надао, мрзео и понижавао – али узалуд.

Кроз Руђинов лик Тургењев је представио јунака одлазеће епохе, осудио његову пасивност воље и неприлагодљивост животу, превагу уобразиље и фразерства над способношћу да разуме стварност и живи живот, и приказао колико недостатак емоција и страсти може човека да учини несрећним.

Личности попут Оњегина, Печорина, Руђина, Обломова – типови које су створили велики таленти, живе и данас – у мало другачијим друштвеним условима. То су људи који не чине ништа ни за личну, нити за општу корист; за њих не постоје ствари које би им представљале животну потребу без које не би могли да живе. Иако постоји разлика у њиховом темпераменту, сви они поседују карактере који су у великој мери спутани неповољним друштвеним приликама. Можда би њихово бесмислено (не)делање добило неки племенитији смисао у другачијим друштвеним околностима. Међутим, њихово (не)делање нису само узроковале двадесете, тридесете и четрдесете године 19. века у Русији, већ првенствено њихови карактери и њихова саможива природа. Они су размажени егоцентрици који мисле да су центар света који се око њих и због њих окреће, па, с тим у вези, себи дају за право да повређују људе који то уопште не заслужују, и то искључиво ради личних незадовољстава, хирова и комплекса. Сувишни људи нису само по својој природи лишени способности да се крећу и делају по сопственој вољи – њихова апатија и ''сплин'' резултат су њиховог васпитања, неостварених тежњи и средине у којој се крећу. Сви чланови породице сувишних људи имају сличан однос према људима – презиру њихов ''ситан'' рад и њихове скучене тежње, иако ни сами не успевају да остваре своје. Они врло добро знају за чим не теже, али уопште не знају шта желе и какав је њихов циљ (ако га уопште и имају) и смисао њиховог делања, што их, између осталог, чини актуелним и данас. Они не знају шта треба тражити у животу, као ни у љубави – плаше се губитка слободе коју и не поседују, па не успевају да се вежу ни за жене, а ни за пријатеље. Вођени идејом о слободи, а не и самом слободом и емоцијама које су им на путу до самоостваривања закржљале, никада не досежу до потпуне слободе. Сви су они пуни самољубља и потпуно су свесни таштине друштва у којем се крећу. Међутим, њихове речи никада не постају дела; они имају своје принципе, али не и снажне унутрашње потребе које би заједно са тим истим принципима представљале њихову покретачку снагу која би им, пре свега, створила потребу и циљ, а потом и пут до остварења истих.


[1] И. Тургењев, Руђин, Матица српска, Нови Сад, 1956. година, стр. 67.
[2] Исто, стр. 44.
[3] Исто, стр. 52.
[4] Исто, стр. 82.
[5] Исто, стр. 90.
[6] Исто, стр. 87.
[7] Исто, стр. 119, 120.

Душица Чукић је рођена 13. 04. 1983. год. Професор је Српског језика и књижевности у Економско - трговинској школи у Врању, дипломирала књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Ужива у својој деци и својим ђацима, руским и јапанским писцима и шпанској музици.