Стари људи причају да се, у ноћима када се магла спусти на језеро, густа попут беле завесе, могу видети обриси жене у старинској хаљини која држећи свећу чека некога. Неки причају да чека своју давно изгубљену љубав да јој се врати. Неки причају да чека залутале путнике да их одведе у дубине језера, у неизбежну смрт. Неки кажу да ни једна од те две приче није истинита, док неки кажу да су обе истините. Многи су се клели да су видели нешто необично у магли, док су неки баш у тим маглом обавијеним ноћима одлутали у смрт. Чак је и истина обавијена маглом, мистерија скривена у мрачним дубинама језера.

Прича почиње са Луизом Бомон. Била је веома лепа девојка, којој су многе жене завиделе на лепоти, али је била горда, охола, и говорило се да за њу ни један просац није довољно добар. Лепота је увек нешто што изазива завист и љубомору и најчешће завршава трагично. Луиза је била ћерка веома богатог трговца, али 1865. године, колико год да је неко био богат, није могао да буде члан високог друштва, богатство није било довољно да купи улазницу у високо друштво, захтевало се порекло и титула. Те године, Луиза је напунила двадесет и пет година и њени рођаци су почели да сумњају да ће се икада удати. Када ју је барон Конде запросио, сви су били изненађени њеним пристанком. Међутим, Луиза је схватила да јој се прилика да постане бароница неће поново указати и без оклевања је одлучила да је зграби. Одувек је сањала да се уда за некога са титулом. Сањала је раскош, забаве, жудела је да јој се диве и да буде омиљена у друштву и буде на истом друштвеном положају као они који су је до тада гледали са висине, јер није потицала из племићке породице. Није ни слутила на какву је непознату земљу закорачила удајом за барона.

Убрзо је открила да је барон суров и немилосрдан господар, који ју је сматрао за само још једну ствар коју поседује. Није је поштовао Луизу као особу, него ју је сматрао својом имовином. Барон ју је изабрао за супругу из два разлога, један је био њен мираз, он је имао титулу и порекло, али су му преци оставили у наслеђе само дугове, а други је била жеља да има супругу којој ће се други дивити и на којој ће му завидети. Луиза је убрзо почела да живи свој двоструки живот, јавни у којем је имала улогу богате баронице, која је добила све што је пожелела, богатство, углед у друштву, имала је најскупљи накит и одећу, приређивала је најбоље балове и била позивана код најугледнијих чланова високог друштва и била омиљена у друштву. Други живот је био приватан, онај тајни, скривен од погледа других, у којем је била само још једна несрећна жена, коју злоставља муж од којег не може да побегне. Цена коју је морала да плати да би постала бароница Конде је била сувише висока.

Три године је живела у страху од насилног мужа, а онда се десило чудо. У њеном животу се појавило слабашно светло наде. Заљубила се у новог бароновог секретара. Први пут је спознала какву опојну моћ има љубав, како уме да лечи сломљено срце и уништене снове и наде. Веровала је да ће коначно бити срећна, да је њена патња и жртва коју је поднела да би своју породицу уздигла у друштву, награђена. Имала је четири месеца украдена од своје зле судбине, четири месеца испуњена украденим делићима среће, тајним састанцима и забрањеном љубави.

Била је свесна да неће моћи дуго да крије своју аферу од барона, али се надала да ће некако успети да смисли план како да побегне од мужа са својим љубавником. Љубав јој је дала нову снагу, веровала је да права љубав увек побеђује и да ће и она имати срећан крај као у свакој бајци. Али живот није бајка, живот је суров и неправедан. Своје заблуде и погрешне изборе скупо плаћамо.

Није ни слутила да барон зна за њену аферу од самог почетка. Била је то само још једна од његових болесних, немилосрдних игри. Желео је да види да ли ће Луиза одолети искушењу, ако доведе младог и згодног мушкарца у њихов дом.

Луиза је била уверена да је била довољно опрезна када је одлучила да коначно побеге из свог затвора. Ноћ је била магловита, испуњена страхом. Дрхтала је док јој је срце лудачки лупало на сваки шум. Предосећала је да нешто није у реду. Чекала је свог љубавника на уговореном месту, али се уместо њега појавио барон. Истог трена када га је угледала, знала је да је барон знао од самог почетка за њену аферу са секретаром и план да побегне. Знала је да ју је пажљиво посматрао током та четири месеца, да га је забављало да је проучава попут неког заморчета у експерименту и да јој се подсмевао. Све је то спознала у једном трену, један поглед је био довољан да открије, све је било исписано на његовом лицу, у начину на који ју је гледао и како јој се подругљиво смејао. Такође је знала и да ће умрети. Била је у праву. Немилосрдно ју је претукао. Њена смрт није била брза, била је спора и веома болна. Док је лежала на земљи, видела је да је посматра како умире и да му то причињава огромно задовољство. Схватила је да је била удата за чудовиште. Њено беживотно тело је бацио у језеро.

Следећег јутра, служавка је пронашла у бароничиној соби поруку да напушта свог мужа и одлази заувек, поруку која је била написана бароничином руком и у чију веродостојност нико није сумњао, чак ни Луизини родитељи. Неколико дана касније, бароновог секретара су напали друмски разбојници, опљачкали и убили. Обавили су посао за који су били плаћени бароновим новцем.

Барон је забранио да спомињу име његове одбегле супруге у његовом присуству, те су у високом друштву брзо заборавили на њу. Нарочито је њихов заборав потпомогла чињеница да је барон тражио поништење брака са Луизом, те се шест месеци након њеног нестанка оженио и то поново богатом наследницом. Нова бароница је скренула пажњу са скандала који је Луиза изазвала својим наводним бегом са љубавником. Луиза је врло брзо била заборављена као да никада није ни постојала.

Постоји легенда да  душе оних који су умрли насилном смрћу остају заробљене у свету живих и не могу да почивају у миру докле год њихов убица не буде кажњен за свој злочин, а њихово тело не буде сахрањено на освештаној земљи гробља. Према легенди, свет живих је препун невидљивих душа оних који су осуђени да лутају земљом ускраћени за вечни мир.

Десет година након што је Луизино тело бачено у језеро, барон се враћао кући касно у ноћ. Пут је једним делом водио веома близу језера. Те ноћи је била густа магла, ноћ у каквој немирне душе лутају земљом тражећи освету. Кочијаш се касније клео да је видео необично светло, као да неко држи свећу, да је видео обрисе духа и да је нешто искочило из магле и преплашило коње. Кочија се преврнула и упала у језеро. Неким чудом, кочијаш и друга бароница Конде су се спасили, док се барон удавио, а тело му никада није пронађено.

Баронова смрт је била само део онога што је требало испунити да би Луиза пронашла свој спокој. Њено тело никада није пронађено и није било сахрањено према црквеним прописима, те она никада није могла да напусти свет живих. Остала је заробљена између два света, света живих и света мртвих, присутна у оба, а није припадала ни једном. Осуђена је да вечно лута поред језера у ноћима када би се спустила магла. Њена душа је била заробљена у магли.

Неки кажу да је добила улогу да води грешнике у смрт, да их кажњева за њихова злодела дављењем у језеру. Временом је постала дух, који се појављује у магли, Госпа са језера, чије је име заборављено, и коју не бисте желели да сретнете у ноћима са маглом ако на савести носите неко злодело.

Суботица,

7. 11. 2016.