Млади пишу | Кристина Сузић - Суштина поетике

Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад 16

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Млади пишу | Кристина Сузић

МИСАО

Као бомба бачена у понор

Избледелих осећања које је срце писало,

Тихо и нечујно она је тумарала,

Једна несмотрена и непожељна мисао.

Судбина упорно саплиће

И поставља велике препреке живота.

Мисао тмурне нити расплиће,

Па те крилима анђела обмота.

Кроз громове и олује нестварне,

Води те, прати и чува.

Када мисао негујеш, све нестане,

И сам ураган што стално дува.

Размисли. Можда те божанствен тренутак

Баш чека иза Хималаја.

Свака грешка доживи свој губитак,

Док те мисао води до раја.

МИ

Често се питамо

Шта се бре ово догађа?

Убеђујемо да није ништа, па док лутамо и скитамо,

Нас топ туге константно погађа.

Не мора нико да лута, скита и пати,

Ово је једна загонетка проста.

Загонетка коју нико не жели да схвати

И која је тражена у подсвести доста.

Између та два света, невиности и пакла,

Рачва се људска мисао створена од стакла,

Да узроци ратова и сукоба су једино људи,

Чак иако нисмо знали да нама се овде суди.

Танка је линија гордости и поштовања,

Насупрот границама времена и стања.

Кад бисмо поклањали душу и свакакве ситнице,

Сунце би окупало свако људско лице.

Узроци, узроци, чему постојите?

Зашто наша пуста срца бојите?

И када свет буде бољи, ми нећемо бити ти,

Ти људи јер смо ми, једноставно, ми.

ПАХУЉА

Дуж бурних месеци и несмотрених дана,

протезала се нит љубичице и лана.

Кроз капи росе и летње кише,

крхка пахуља борила се да дише.

Ватра у лампионима битку руши

мрачних звезда на ивици времена.

Снег пада, удвара се наивној души,

пре но што наиђу срца ледена.

ПАТЊА

Попут имагинарне, оштре стреле

што погоди речима у груди,

осетимо емоције снажне, вреле,

што изазивају сурови људи.

Као безосећајна карма,

патња је привезак људи.

Кад срећа се угаси, собу испуни тама,

судбина проклета упорно суди.

Срце прорезано на два дела,

нагна сузе безвољно низ лице.

Душе спојене, али одвојена тела,

исто као пиштољ без убице.

Као што небо јеца у себи,

па вришти кроз муње и громове,

тако ни човек патњу показао не би,

кључем туге затворио је болове.

Кристина Сузић

Рођена је 23. октобра 2002. године у Земуну. Ученица је првог разреда гимназије. Поезију је почела да пише од малена, али јој се више посветила када су јој осећања постала интензивнија. Своје емоције претаче у стихове. Њен таленат је и цртање.

Пре неколико година песме су јој биле објављене у Вечерњим новостима.