ПЕРФОРМАНС ОДБАЦИВАЊА ТУЂЕСТВА

Нико није постигао савршенство у поезији
али нико се није одрекао свог мотива певања.

Весна Лазић

У сталној полемици са виртуелним светом поезија, као филозофија емоција, све упорније од песника тражи повратак себи, што би на неки начин, чинило путању од Тамо до Назад[1], са увиђањем оног што је  Пре и после[2], обележило укупност нашег трајања у окружењу. У центру збивања, са стварним искуством, налази се и песник Зосим Попац[3] који своје Замуклице[4] отвара пред читаоцима који разумеју сложеност савршеног несавршенства а оно је мотив певања овог песника.

Душа као стање може бити узета из живе телесности током живота[5], пре свега собом док песник сањари, док отвара своје моћи да намири изгубљено и оно што је привид, илузија. Све то песник проживљава (О вешању душе песника) и оживљава. Није овде реч о „наивном повратку“ посебно при искуству да је „времена мноштво/ о васкрслима/ ни помена“. Зосим Попац је тај анђео душе који би да отклони сваку кривотворну стварност али и кривотворена сеђања због чијег перформанса он на виртуелној сцени „заборави да дише“, а онда његове вене почињу да теку „из књига“, одакле сам собом „исцељује речима“ које га од замуклице бране јер, увек траје „потрага за песником“ који упорно „кисне“ на невремену свог певања одан речима и води која га топи и односи у стихове.

 

Уморан

годинама залуду

грешком избрисане следим

трагове рођења

 

Не тражим много

понекад озлојеђен да киснем

у градском предграђу и кришом лице

умијем кишом коју су немарно

други превидели

 

Песник је тамо где је крв његова расипана (Бојић, Дис, Миљковић), пред стварном и ином Плавом гробницом. Зато је Попац као подневни ходочасник „на Крфу“, стратишту нашег рода, тамо где треба будити свест и снагу за тамо и назад, потребна нам је снага за опстанак и певање о „крви стиснутој/ у звезданој прашини“. Оно што је њега озбиљно забринуло јесте „препознавање“ удаљавања човека од себе, улазак у неприлагођену фрагментацију туђества које се олако прима и потире свако лично сопство. То брине песника који у „свакодневици“ понављања он то открива „под перикама“ док миришу на восак. Биће касно, каже песник Зосим Попац: „Кад се ципеле саме запуте/ у сећање грумена земље/ који неко равнодушно баца.“

Нема савршеног богатства, нема „савршеног сиромаштва“, тим пре што је „судњи дан“ у сталној близини одвајања од стеченог стања, од смрти. Песник то види као дно на које нас доводи виртуелност а да при том њени творци занемарују стварност из које бунтовни песници бране простор и време у коме „се све рађа“. Психоанализа препознаје то време као период „траума“ у коме је виртуелни творац на кратко успео „забашурити лажи“. Али, то „на кратко“, траје много живота које већ чува „камен у пустопољу несаница“. За њих несаница више нема наде за очишћењем јер „празнина роваши“, а песник се као пророк јавља из миленијума испред овог, чији је савременик, са поразном чињеницом:

 

На крају

прве деценије

трећег миленијума

покајнике нико

не види више.

Да ли је то казна Неба јер је „занемела Земља“, ни ми одавно миленијуме не бројимо онако како нам ваља чинити, а не како то виртуелно бива, нико то не зна! Али, катаклизмични „мук“ је очекиван „на крају“. Нисмо ли на прагу замуклице коју песник испред нас гледајући види?!

Да би објаснио замукло време, Зосим Попац у другом делу ове књиге суочава оно „пре“ и оно „после“. Између, уместо сата, јер је време истекло, „виси камен“ жала „праоцима“, „неке слике живота већ су скамењене“. Тако смо из свог памћења изгубили и биће и душу које нам припадају, уследило је „чишћење“ заборавом па и виртуелна слобода „осећа стид“ због свог боравка „у запуштеном собичку снова“. Песник је хронолошки дошао до „Тренутка пада“ и његов поетски субјекат се ту задржао и пре и после, сасвим ритуално. „Скице“ доживљаја парирају телесној и духовној измењености у покушају да се одбрани време и све оно што се у њему догађа мимо нас. У крајњем, песник се враћа природности живота верујући да кретање ка себи и до себе није могуће зауставити. Треба јасно указати ко је „неспокојник и измислитељ патњи“. Поезија нас свега тога не може ослободити, али на то указује, отвара врата филозофској љубави да облагодари своју „вучицу сна“ и на тај начин „отупи зуб времена“. Заборављено долази на сцену јер песник бар „време држи за реп“.

У овој књизи преовлађује стил промишљене дистанце према свему што нам се не не догађа, а  још више према оном што нам се дешава. Простор и догађаји се размештају у децентрализовано поље у коме се песма стално дешава у различитим правцима свих својих разумевања и неразумевања[6].“

Замуклице Зосима Попца доводе свог читаоца у стање да уз мир, мудрост и доброту човечанску, брижљиво прочита и уклесану поруку „на полеђини осмеха“. То је нада да се поезија упустила у остварење великих симболичких идеја, остварење визије о бољем свету. Она је свакој отуђености, малодушности и страху спас, па се овај песник може сматрати и лирским практикантом који нас ослобађа наивне осећајности, али данашњи читалац осим књига мора умети да чита стварност и њена искуства.

---

О АУТОРУ ОСВРТА

 

Милијан Деспотовић, књижевник, издавач и посленик у области културе, рођен је 1952. године у Субјелу код Косјерића (Србија). Живи и ствара у Пожеги. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику. Заслужан је за популаризацију хаику поезије у Србији. Оснивач је првог хаику часописа на српском језику Паун.

Афоризми, савремена и хаику поезија су му превођени на: италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски и јапански језик.

Објавио тридесет књига од којих десет књига сабраних критика. Књига афористичких мисли Мисленик изашла му је 2016.  Заступљен је у бројним антологијама код нас и у свету. Приредио  за штампу сабране песме  Пауна Петронијевића у осам књига. Награђиван. 

Основао је Издавачку радионицу „Свитак“, установио књижевне награде „Млади Момчило“,  „Хаџи Драган“, „Момчило Тешић“. Уредник је и издавач књижевних новина Свитак и часописа за хаику поезију Паун.

Члан је Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије и редовни члан Матице српске.