НЕМОГУЋА БАЈКА под празним небом без звијезда (и) пјесма је узалудност за наглуве – звуком и одјеком шкољка неисцјељива лажног бисера гнијездо чију напрслину попуњавају волови у провалији коњи мјесеца који каскају и сањају мислећи да су будни немогућа је бајка о амајлији бјелине у руци сиротој – пламичку неба који отапа босоного срце поноћи заиграно руменим и мирисним залогајем на овалу а потом се гаси као обична шибица ![](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="25" height="25"><rect fill-opacity="0"/></svg>) А ВЕЛЕ ДА ЈЕ УМРЛА трун им у оку а веле да је умрла у себе загледани у рамовима од стакла као да све с њима започиње и завршава се ту у њиховом селу гдје пијетао не пјева гдје се јеца и нариче режи и уједа веле да је умрла а она руком неком из прикрајка из ничег се зачиње за ревно уво нечије – недохват сриче ВИСИНСКИ СНОВИ предизборно вријеме по стубиштима просуло мноштво туђих глава измишљотином страха од рафала да се не бисмо досјетили да имамо своје – згрћемо лишће укопавамо се дубоко као у земунице док Историја преврће своју купусару а сањали њене висине фабричким димњацима салама халама улицама парковима трговима... у облацима спремали нам мјесто дубоки су висински снови још сањамо нове почетке | ПОЕЗИЈА СЕ ПИШЕ САМА нема тајни иза застора недохвата зашто би поезија била изузетак – дотјерујемо преписку зар разуму требају докази поезија је ту да бисмо искусили њене бесконачне могућности – довољно је сјести испод крошње дрвета и ослободити се учмалог чаршијског ваздуха ослушнути у тишини звукове кишних капи и осјетити чар Живе воде која кап по кап корито своје у теби дуби и не престајеш да жедниш – звукови се претачу у гласове а гласови у језик непресуха који и без мастила без мотивације и инспирације у неки простор кроз тебе цури поезија се пише сама ОБЛИКОВАЊЕ СЈЕНКИ ћерпич на путу староегипатског искушења сувише је опор горак – поплаве и суше с лица се читају са усана вулкани цунами... (о зар је могуће не знати а радостан бити да вода памти и да свуд те велике очи цвијета папрати... прате) али не одустајемо и каскамо од себе бескрајно далеко а и од љепоте унаоколо неуморно показиване тек сјенке обликујемо из прикрајка Љиљана Вујић Томљановић, рођена је 25. 02. 1958. године у Међувођу, месту недалеко од Приједора. Школовала се у Дубравама, Босанској Градишци и Бањалуци. Пише песме, есеје, приче, приказе и критике.
Објавила је дванаест књига песама. Члан је Удружења књижевника Српске и члан Удружења књижевника Србије. Живи у Босанској Градишци. |
|
|
© Бр.61 © Бр.60 © Бр.58/59 © Бр.56/57 © Бр.54/55 © Бр.52/53 © Бр.50/51 © Бр.48/49 © Бр.46/47 © Бр.44/45 © Бр.42/43 © Бр.40/41 © Бр.39 © Бр.38
© Бр.37 © Бр.36 © Бр.35 © Бр.34 © Бр.33 © Бр.32 © Бр.31 © Бр.30 © Бр.29 © Бр.28 © Бр.27 © Бр.26 © Бр.25 © Бр.24 © Бр.23 © Бр.22 © Бр.21 © Бр.20
Copyright © 2013 - 2020 Суштина поетике. Сва права задржана. Правилник часописа
Свако јавно публиковање без навођења извора преузетог материјала, подлеже закону о кршењу ауторских права.
Забрањено је штампање текстова са овог сајта без дозволе аутора текста или главног уредника часописа.
