У одаји срца мину тешке боли

кад тајанства неба очарају душу,

запјене се вали када морнар воли,

а вјетрови судбе бродовље отпушу.

Праскозорне наде сунце осоколи

хармонија срца кад разблажи сушу,

клонула се љубав уз његу преболи

кад уздарје жари хладнодајну тмушу.

Вртоглаву младост док заводи зима

у предворју снова провиђење спава,

а барку од страсти луна преузима.

Озвјездану раскош разгрнут ће лава

и кроз мноштво тајни заблистати рима

кад у срцу сване оцвјетана јава

Пијан од снова,
који су стари као и мој капут,
бленуо сам у јутарњу росу
у њеним очима
слушајући мелодију њених речи
тужнију од седме симфоније Брукнера.
Рекла је,
док је стајала испод лампиона,
да сам млад
и да много тога не знам,
да много тога нисам видео,
да много тога нећу видети
и да ни џаком не може да ухвати мој дух,
а камоли да га стави у џеп капута.
Сећам се
да је још рекла
како бих требао да престанем да штедим,
и новац
и време
и себе
и да одем да се напијем,
да плачем,
вичем,
певам,
да се свађам и мирим,
да се заљубим
и волим,
и све то без ње.
Веровао сам
да би се могла десити нека нова љубав,
луда љубав
у коју су веровали надреалисти,
али ипак...
отишла је у бездан.
Дошло је време да прихватим то што ме не прихвата,
и да се помирим са тим
да ћу ипак морати да умрем више од једанпут.

Челичне гране секу зенице 

на пола, 

а ватра се разлива 

по лицу твоме. 

Пробушеним очима 

празнину видиш 

док је жена с очима 

пустињског песка љуби. 

Округле јој очи 

гледају кроз твоје пужеве 

уши демона што звера.

Стопала ти вире 

док пробијаш шарену чежњу. 

Две камиле на црвеном небу 

жедне се смеју 

док вечераш на белом облаку

последњу визију жене.