СКОК ПРЕКО БАРЕ

− Тања, аск Питер! − чуо сам опет кратку уобичајену реченицу коју је Тери по ко зна који пут упућивао дјевојци која је сједила с нама у истој канцеларији и била службени преводилац. Тери је био шеф америчке екипе за успостављање локалне администрације у мјесту које је у арбитражном поступку, послије катастрофалног грађанског рата, проглашено посебном локалном заједницом. Jа сам радио као савјетник новоизабраног градоначелника и у неку руку био помагач Терију. Било ми је шездесет. Тери је био пун знања али наш претходни друштвени систем му је био велика непознаница. Осим што је био Американац, био је много млађи од мене. Није могао, на примјер, да повеже појмове и односе између комуналних служби и локалне управе. Комунално и комуна су му били непознанице. Зато је тражио понекад и моју помоћ. 

Лијепо смо се слагали, чак смо ишли у лов са градоначелником и другим ловцима. Волио је да ја будем с њим и када има, па и кад нема преводиоца. Ја сам натуцао по неку енглеску, а он је нејасно изговарао понеку српску ријеч, а споразумијевали смо се успјешно и гестикулацијом. Нас двојица смо ненаоружани ишли за ловцима. Једном приликом док смо навијали за зеца који је бјежао испред ловачких цијеви, Тери ме упита на енглеском, али сам га добро разумио: − Питер, шта на српском језику значи ријеч јабука, или јебука и зашто ови ловци ту ријеч често спомињу. – Схватио сам да је запазио честу псовку овдашњих људи и нисам му превео псовку него сам остао на томе да је јабука апл или епл. Касније док смо ручали псовку му је превео градоначелник уз смијех присутних.  

Поменуто Теријево обраћање Тањи било је смишљено и усмјерено на то да се мени додијели нека врста наградног путовања. Наиме, по програму УСАИД−а, требало је да мјешовита група из БиХ (нормално, претежно млађих људи) отпутује у САД, да би прошли кроз посебну обуку и били оспособљени за нормализацију односа у ратом загађеном и новом друштву, какво је било наше. Ја то нисам ни очекивао, а ни показивао жељу. Био сам усредсређен на рјешавање стамбених и других породичних проблема умножених након ратне катастрофе. Када сам сазнао за тај приједлог нећкао сам се и говорио да би боље било да иде неко млађи, мада нисам био сасвим искрен, јер од сазнања за могућност да путујем авионом у Америку крио сам жељу за путовањем, а Тери није одустајао. Питер иде и готово, наравно ако то прође код виших инстанци. И сада мислим да је то било готово самим његовим приједлогом. Формалности су обављене у представништву УСАИД−а у нашем главном граду, одакле је наша мултинационална група од дванаест чланова полетјела авионом за Будимпешту, па одатле за Франкфурт.   

Боже мој! Био је то мој први лет авионом, па сам и због тога осјећао скривено узбуђење. Било ми је непријатно да показујем своја јача осјећања пред групом прилично млађих људи, углавном мушкараца, а с нама су биле само двије такође много млађе жене. Зато сам крио и узбуђења и велика одушевљења.

Како рекох био сам само лагано узбуђен али се нисам ничега плашио. Послије преживљених ратних страхота било је мало тога што би могло бити пријетња мојој личној сигурности и што би ме плашило. Зато сам само пажљиво пратио све у тим новим околностима. Понио сам фотоапарат, најновији кенон, па сам настојао да снимим што више детаља. Снимао сам и из птичје перспективе, при ниском лету авиона, панораме предјела изнад којих смо летјели. Почео сам од Блатног језера у Мађарској па даље. Снимио сам и све догађаје на нашем путу. И сада чувам све те фотографије. 

Право узбуђење вожњом у авиону осјетио сам када смо полетјели са Франкфуртског аеродрома. То је лет преко дијела Европе и цијелог Атлантика у укупном трајању око десет часова. Авион je био велики боинг, друга класа има сједишта у три реда, пространа је и личи на салу мањег дома културе. Ту међу путницима има и младих родитеља са ситном дјецом. Било би ме срамота да показујем страх за свој живот, а да не помислим на малишане који свој живот тек започињу. Како да скратим то вријеме летења? Размишљао сам надубоко и нашироко о ситуацији у којој сам. Сасвим случајно искрснуше ми у сјећању драге успомене из првог мог путовања од родне куће до града. Ваљда су ме на то подстакли дјечији гласови. 

Било је то кад сам имао осам или девет година. Једне зиме тетка Невенка је морала да иде код  свога сина који је био у дому за ратну сирочад у оближњем граду. Град је био удаљен више од двадесет километара, а путеви су били меки и блатњави. Додуше, био је снијег и пут замрзнут па се могло и  морало ићи на саонама које вуку волови. Теткин циљ је био да сину однесе нешто плетене зимске одјеће и мало хране као и да још нешто прода на пијаци да би дошла до новца и набавила све што је најнужније. Била је удовица палог борца, имала је само тог сина који је био мало старији од мене. Замолила је моје  ^^

родитеље да ја идем с њом како би имала друштво, а и ја сам нестрпљиво очекивао да ме пусте. Пружила ми се прва прилика у животу да одем негдје даље од нашега и атара сусједних села, гдје сам чувао говеда, играо разних дјечачких игара или ишао код родбине. Био је то мој први сусрет с градом. Кренули смо у цик зоре, а до града смо се споро кретали и стигли тек након неких пет сати вожње. На путу је било безброј залеђених бара. То су удубљења на коловозу испуњена блатом и грањем, јер су људи због заглибљивања сјекли живицу крај пута и трпали грање у житко блато како би точкови имали ослонац и волови могли извући кола на тврђи пут. У једној недовољно смрзнутој бари саоне су се накривиле и ја сам склизнуо. Ухватио сам се за предњи ступац на саонама и покушао да прескочим бару, али нисам имао довољан одраз и ђипио сам право у глиб. Ноге са гуменим опанцима су потонуле у ледену смјесу. Било ми је хладно када сам поново сјео на своје мјесто па ме је тетка Невенка покривала дебелом поњавом и на ноге ми навлачила синовљеве вунене чарапе које му је те зиме исплела. Моје мокре чарапе Невенка је негдје склонила. Бринула се да не назебем, тако да нисам био од неке помоћи осим што сам јој правио друштво и понекад стајао пред воловима док се она по потреби удаљавала. Не сјећам се свих појединости, али знам да сам имао јако пажљиве слушаоце када сам у селу препричавао своје доживљаје са пута и утиске из града који сам први пут видио мада сам мало шта од виђеног разумио. Размишљајући о свему томе док су многи моји сапутници спавали, скратио сам тих десет сати лета. Моја размишљања прекидана су само кад би се авионска грдосија затресла и пропадала као да вози мојим дрндавим сеоским путевима. Коначно, слетјели смо у Атланту.

И видјели смо.

Вријеме проведено у Џорџији не може се заборавити. Непрекидно узбуђење и одушевљење. Градови Атланта, Медисон, Атенс, Далтон и безброј локалитета значајних по флори и фауни или као историјска мјеста. Обука је програмски била тематизована као „Основи јавног заговарања“. На прву помисао нешто збуњујуће нејасно. Мада, кад се почне о томе разговарати, дође се до нама већ познатих јавних расправа са очекиваним приједлозима, примједбама и сугестијама како би се постигао усаглашен заједнички став већег броја људи и утицај на кључне факторе одлучивања.

Били смо подијељени у двије групе, свака је имала свога возача који је уједно и универзитетски професор и по једног преводиоца који су родом из наших крајева и добро познају наш језик. Професори су нас чак послуживали кафом, водом и сендвичима у салама у којима су нам држали презентације и предавања, односно гдје смо водили тематске расправе и износили властите утиске о посјећеним мјестима догађајима. 

Помагали су нам да одаберемо понеки крупнији проблем у нашој локалној заједници те да их, уз ангажовање и помоћ људи који то желе, заједнички рјешавамо ширећи круг присталица на свим нивоима одлучивања и у најбољем случају постигнемо консензус.

У Атланти смо посјетили олимпијске објекте, такмичарска мјеста и градске инстиутуције. У Атенсу смо посјетили тамошњи Универзитет и градску власт. У Медисону су нам говорили о мотивима из романа Чича Томина колиба и водили нас у улице са претежно афроамеричким живљем. Били смо и у соби Маргарит Мичел у којој је писала роман Прохујало са вихором. Ту су нам представници  градске власти испричали занимљиве детаље из Америчког грађанског рата. Тврдили су да је Атланта и сва околна насеља у том рату била сравњена са земљом, само је Медисон остао читав пошто је сјеверњачки високи официр који је командовао операцијом био родом из тог мјеста. У Далтону смо посјетили тамошњу фабрику тепиха, по капацитету производње највећу на свијету, у којој ради тридесет хиљада радника, претежно Мексиканаца. Ту су нам представили и „Џорџија пројекат“, на основу кога су ријешили проблем социјализације и американизације дјеце мексичких дошљака...

Незаборавни су сусрети са људима по насељима, малим предузетницима, објектима и споменицима културе и туристичким мјестима. Тешко је све набројати. 

У повратку кући уморни и задовољни доживјели смо скраћену ноћ у преласку преко Атлантика. Наиме, из Атланте смо кренули по мраку у девет увече по њиховом времену, а то је три ујутро по нашем. Већ послије два или три сата лета угледали смо излазак сунца изнад Европе. Фантастични доживљаји!

Када сам стигао кући нестрпљиво сам, али узалуд, тражио саговорника, односно пажљивог слушаоца да бих му испричао барем нешто од доживљеног. Времена су се измијенила. Интересантнија је мојим ближњим некада била прича о преласку преко мале баре. Зато чувам све фотографије и пребирем повремено по сјећањима како бих сачувао успомене за првог правог и заинтересованог слушаоца коме ћу испричати моју причу о преласку преко велике баре и најзанимљивијим доживљајима са још једног путовања.