Крштен сам на Бели петак када сам имао четрнаест месеци. Као дете сам неколико пута причешћиван. Нисам ишао на веронауку. Оче наш сам научио из црквеног календара са неких десет или годину више. Нешто касније прочитао сам Православни мисионар за годину 1960; сећам се текста о филму Бен Хур. Упознао сам касније и Стари и Нови завет. Нико ми никада није говорио да верујем у Бога, да сам православне вероисповести, да сам Србин...

Брава шкљоцну и дедина силуета се указа на вратима. Иза њега жута светлост се пробија и боде нам поспане очи. Ништа не каже, већ само оставља отворена врата, а брат и ја скачемо из топлих кревета и журно навлачимо одећу на себе. Брат, старији и бржи, први стиже до улазних врата и отвара их. Ја их затварам.

Зора још није сванула, али све се види. Снег је. Мраз нас поздравља, додирује и штипа нам образе. Силазимо низ спољне степенице на чијем нас крају дочекује деда. Ставља руку у џеп и вади прегршт кукуруза којим нам пуни рукавице, а онда и своје. Навлачи рукавице и дохвата своју велику секиру која га је чекала наслоњена уз зид. Дуле и ја узимамо две мање.

Деда креће, за њим Дуле, па ја. Пролазимо поред штале из које се зачу фрктање коња, а онда излазимо на раван. Снег дубок, али деда снажно прти. Дуле ступа у његове стопе, ја у Дулове. Тихо је, мирно, чује се само хрскање снега... и шкрипа, цијук у мојим ушима, али тако мелодична, и тако прија, и тако позната. То је оно исто што сам чуо и пре годину дана – хармонија тог јутра.

Прелазимо раван и хватамо се утабаног сеоског пута. Ходамо још неких педесетак метара и залазимо у шуму. Видим да је деда почео да осматра лево и десно од пута. Након кратког времена застаде и поче да се пење уз обалу, а ми за њим. Зађосмо десетак метара у шуму и деда се заустави. Рашири ноге, прекрсти се, подиже секиру и изговори прве речи тог дана.

"Добро јутро и срећан нови Божић!"

Секира удари. Једном, двапут, трипут. Бадњак. Златан на белом снегу. По пању деда распрши сламу и кукуруз, покупи отпале опиљке и стави их у џеп. Окрену се, погледа нас и ми приђосмо сваки свом бадњаку. Секирице запеваше, слама и кукуруз запршташе.

Кући се враћемо у истом поретку, само нешто размакнутијем. Три бадњака на три рамена. Гледам како онај дедин, велики, шара по снегу. У том трену из дубине шуме зачујем туп звук секире. Најпре једне, па се јави друга, трен касније ево и треће, четврте... Поглед ми привлачи секира у дединој руци. Она сече дрва да се грејемо, увек нас прати прикачена на запрегу када идемо у поље, шуму. На Богојављење, стаћу на њу босом ногом.

Око мене, у мени... лепота. Давно, када сам трагао за савршеним описом лепоте, нисам могао да стигнем даље, а ни ближе, до ове реченице: "Лепа као јутро Бадњега дана; хладна, чиста и испуњава." Никада је нисам употребио. Нисам имао за кога, нити за шта. А и како бих? Она припада овом јутру, овом осећају и мом покушају да опишем неописиво.

Бадњаке смо прислонили уз кућу, па ушли у кухињу – ону сеоску, "радну", у објекту наспрам куће – брат и ја сели на клупу, прибили се један уз другог док деда ложи ватру.

Напољу полако свиће, проклијава дан, и недуго потом спазим како се пале светла на кући. Буде се нана, мама, тетка и сестра. А онда по њиховом доласку почиње да се одвија живот у тој малој загрејаној кухињици. Без журбе, без много изговорених речи, без гурања. Све тече лагано и лагодно, као поток у нашој башти. Сви мирни, благих израза лица, раде свој посао. Свако као да има неку своју невидљиву траку којом се креће; траку која се не преклапа са иједном другом, али се додирују, наслањају и чине целину. Блаженство струји ваздухом, скоро па видљиво, прожима нас и сједињује.

Када падне вече, деда ће унети бадњак у кућу и посипаћемо га кукурузом, а и он нас. Бадњак ће весело горети у шпорету, варнице ће искрити. Донеће се слама, и ми ћемо пијукати, рикати, блејати; ја ћу рзати. Сешћемо на под и јести. Мораћу да поједем парче белог лука. А потом... потом ће нам деда причати како је то било кад је он био дете, па онда песме, оне о Марку.

Сутрадан је Божић и нас тројица ћемо ломити чесницу. Ја нећу наћи новчић са ликом краља Петра Првог, али шта год да нађем у свом парчету, сви ће ме убеђивати да то представља коња и ја ћу бити срећан. Онда ручамо, док нана тихо рецитује; за себе, а опет за све нас, јер утихнемо.

"У Божића три ножића..."

Деда ће узети чашицу ракије, прекрстити се и рећи:

"О, јарки Бого, помогни, овесели, срећу придели. Нека је срећан нови Божић."

Мог деде више нема на овоме свету већ шеснаест година, нема ни нане... Старим и сам, а молитве ми све дуже и дуже. Живим далеко од места свог рођења и детињства, и некада не успем да дођем за Божић. Ипак, и тада устанем пре зоре на Бадњи дан, изађем напоље, окренем се ка огњишту свом, затворим очи и чујем гласове мојих како ме дозивају, а ја им одговарам; и чујем – и тамо! – ону шкрипу у ушима, ону музику... Можда је то хук моје крви, лепет живота који постаје чулан и схватљив баш и на само то јутро.

Нико ми никада није причао - ни шта, ни како, ни зашто. Нико ме никада није учио вери, љубави, доброти, човечности, само су ме пригрлили, пустили да "попуним" своје место. Идем светом поносно и чисто, слободно и лако. Не морам да се питам ко сам, не морам да доказујем шта сам.

Дођем ја, дођем, огњишту свом за Божић. Упртим секиру на раме и кренем кроз снег. Идем први. Мог деде више нема, али ја га видим јасно испред себе. Газим у стопе његове, као и што је он некада, док је ишао први – сигуран сам – газио стопама свог оца, деде... Газим стопама деде свога и не питам се, не осврћем се, да ли ко гази мојим. Ја знам!

"Добро јутро и срећан нови Божић!"