Две песме | Кристина Јанковић - Суштина поетике

Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад 5

Две песме | Кристина Јанковић

НЕК ТЕ ПОНЕКАД НА МЕНЕ СЕТИ

Сиве ми зенице твоје заробиле душу

каменом оштрим запалиле свест,

па огањ гори под срцем мојим

у даху прожимам свет…

Зачарана лепотом, сруших све у трену

покајном муком жртвовах све,

ал’ не могах тебе, никако теби

да сломим ти крила последњи пут.

И остаде нада, да снева док гања

по пољу мутном у мени сву студ,

не могу никог другог да волим

залуд ми бриге, узалуд труд.

О, нека гасну, док севају жари,

по небу муње одасвуд,

кад тол’ко те волим, па нека патим

кад не умем бити с тобом друг.

Дајем ти ружу, чувај је добро,

нек те понекад на мене сети,

што срце осети, вечно да пламти

кроз славујев небески луг!

КУДА ИДЕМ САД

Нек и твоје име у мраку том згасне,

позивом у ноћи, тихо шапат снује

сањарим о нама у ове сате касне,

само са сата кукавица се чује.

И плешу у ноћи сене и људи,

подеране хаље студ ледени мије,

обгрлила тама у себи све ћуди,

па у себи страст врелине крије.

Потајно се надам у исправност суда

уз мешање звука што под прозор куца,

да ћеш и ти себе запитати: "Куда,

идем сад, моја надо, од светлости Сунца?"