Бајку под називом „Баш-Челик“ забележио је Вук Стефановић Караџић и објавио у књизи „Српске народне приповетке“. Народна бајка „Баш-Челик“ је најкарактеристичнија литерарна творевина своје врсте у области наше народне књижевности. У погледу садржаја она показује необично богатство мотива, а уз то има и врло сложену композициону структуру. Основна, тематска и сижејна линија приповетке креће се судбином најмлађег царевића који полази у далек и непознат свет у потрази за својим сестрама, што је као мотив прилично често у бајкама и код нас и на страни. Необично је створена и животна ситуација која нагони најмлађег брата да се излаже опасним подухватима. Отац умире и не објашњавајући разлоге своје предсмртне жеље, наређује синовима да своје три сестре удају за оне који их прве потраже. Кад су некакве невидљиве, стравичне силе, по царевој смрти, затражиле, редом једну за другом три сестре, најстарији и средњи царевић нису хтели да испуне очев аманет, само је најмлађи то учинио.

Пратећи даљу  радњу, у једном тренутку стичемо утисак као да је приповедач испустио из руку композицију приповетке, као да се удаљио од теме. Царевићи су тражећи сестре, редом један за другим долазили у тежка искушења приморани  да се боре против аждаја, а најмлађи још против девет дивова и змије отровнице. Кад су све препреке савладали, кад се очекивало да ће бити награђени за моралну и физичку храброст у искушењима, наједном најмлађи царевић се жени и као да заборавља куда је и зашто пошао. Међутим континуираност радње остварена је неочекиваним обртом. Цар је пошао у лов, а свом храбром зету забранио да улази у неке загонетне дворане. Међутим, радознали царевић је пошао тамо и сусрео се са необичним призором. Тим призором приповетка добија нови квалитет, то је мотив о гвозденом човеку, а у обради тог мотива налази се и веровање у снагу воде. Пошто је водом дошао до своје снаге, незахвални Баш-Челик је уграбио жену свога спасиоца и побегао с њом и побегао незнано куд. Природно је да ће царевић морати да крене у потрагу за женом. Он то и чини, па тиме приповедач успоставља природно нарушено тематско јединство бајке. Успут царевић налази своје сестре, а од својих необичних шурака добија помоћ да савлада гвоздено чудовиште, мада је то успео тек када је лукавством сазнао где се крије необична снага чудовишног гвозденог демона.

Композициона структура приповетке грађена је сталним комбиновањем три детаља. Приповедачу управо то тројство чини основу ког остварује и садржајни и формални склад бајке. Три царевића, три сестре, три необичне удаје, и увек свако "тројство" је рађено градацијски. Градацијски се мењају сцене описа необичне удаје царевих ћерки за необичне младожење. Кад царевићи почну да траже своје сестре, опет имамо три подвига, такође градацијски грађена. Најмлађи царевић, чији је подвиг, трећи по реду, најјачи по уметничкој снази, такође и сам има своја три подвига: Техника тројства се провлачи кроз читаву бајку. Царевић три пута даје воде Баш-Челику и добија три живота а та три живота биће основа за понављање сцене Баш-Челиковог троструког напада на царевића. И тек сада је изнедада поремећено правило о три детаља; царевић жртвује не само три живота, која му је поклонио Баш-Челик, него и свој једини, а то значи да царевић четири пута покушава да отме своју жену. Међутим, у даљем причању не одступа се од броја три: царева жена три пута моли Баш-Челика да јој каже где му је снага. И сцена хватања лисице има три детаља, али они нису развијани, као што нису добили већи обим на три завршна детаља вађења срца лисице.

Оваква структура дела је свакако нужност која проистиче из начина на који се и ствара и чува и прича усмена народна приповетка. Њено стварање, чување и преношење усменим путем изискује чвршћи унутрашњи састав који се не само лакше памти, него који и непосредније делује. Приповетка треба да се исприча у једном даху, а мора бити довољно занимљива да би привукла пажњу слушаоца. Отуда ни број епизода појединих сцена не сме да буде велики, као што и свака епизода мора да има своју сопствену градацијску структуру и свој композициони ток са сопственом "малом кулминацијом". Зато у приповеци мамо неколико врло ефектних места, од којих би свако могло да буде и садржај кулминације, али та су места равномерно распоређена кроз читаву приповетку.

Главна личност бајке је најмлађи царевић, а сем њега имамо два цара, два царевића, три необична зета, уствари опет три цара, и три односно четири цареве кћери, а на крају и самог Баш-Челика. Занимљив је поступак народног приповедача у начину стварања и развијања ликова. И кад имају заједнички циљ, ликови у бајкама одступају појединачно и делују усамљено, свако за себе, "међусобно готово и не разговарају, не размењују искуство". Главна личност, најмлађи царевић, је прилично сложена. Он без размишљања слуша очев савет и извршава га. У односу према старијој браћи он је супериорнији, али је скроман. Он је веома храбар, а уз то веома осећајан, упоран, али и лукав. Међутим, једна његова особина није добра. Он је претерано радознао и ту своју ману скупо плаћа. Изгледа да му цар није скренуо пажњу да не залази у све одаје, он не би ни допао тешкоћа. Само је царева забрана изазвала у њему његову претерану радозналост и он се суочио са оваквим чудовиштем. Царевић је упоран, што је врлина, али има се утисак да није у свему промишљен. Он четири пута на исти начин потпуно срља у пропаст и никако да извуче искуство из тога. Чак и кад му је дошао на ред и сопствени живот, поново је отишао својој жени у намери да је отме од гвозденог демона. Тиме је народни приповедач истакао вредност и значај човекових упорности. Занимљиво је да се царевић негде служи лукавством  и то врло вешто, као у сцени кад погуби дивове, али касније не уме да се улукави. Тек су га шураци научили како да превари гвоздено чудовиште.

По уметничкој снази иза царевића се налази Баш-Челик. У њему као да је наш приповедач сјединио гвозденог и воденог демона. Најупечатљивије је описан у оковима и касније у борби са војскама змајева, соколова и орлова. Баш-Челик је негативан лик јер свом ослободиоцу за доброчинство враћа незахвалношћу, мада мисли да се искупио што му је поклонио три живота. Суров је у обрачунима са својим противницима и без размишљања посече свог спасиоца.

 Литература

• Лакићевић, Драган (1986). Природа усмене књижевности, Нови Сад: Братство-јединство.
• Латковић, Видо (1967). Народна књижевност, Београд: Научна књига
• Миленковић, Слађана, (2007). Дете и књига, Сремска Митровица Висока школа струковних студија за образовање васпитача.
• Мишић, Зоран (1976). Критика песничког искуства, Београд.
• Стефановић Караџић, Вук (1986). Српске народне бајке, Београд: Рад
• Цвитан, Далибор (1970). Права и лажна фантастика, Нови Сад.