Поводом годишњице смрти Иве Андрића, у складу са тренутком, изабрала сам за овај оглед део песама из књиге Ex Ponto, Немири, Лирика у издању Свјетлости из Сарајева, која је објављена постхумно 1976. године као XI књига његових Сабраних дела.

На почетку Ex Ponta, сам писац – свестан да је готово сваки ред обојен неком врстом светског бола, велтшмерца (weltschmerz), што је било карактеристично за 19. и почетак 20. века, поручује: Свима, широм цијелог света, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице,које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади. Наравно, треба имати у виду да је ово дело настајало док је био у затвору као припадник Младе Босне, а по наслову и емоцијама патње, очигледно инспирисано делом римског песника Овидија. Али, овај и овакав млади Андрић је у потпуном контрасту са оним Андрићем, писцем романа и приповедака, који, по поговору из књиге брише личну заменицу ЈА (рецензент Ристо Трифковић), као да тиме брани на неки начин своју интиму, чак се сматра да је то један од битнијих разлога што се колебао да ли да за живота објави своју младалачку лирску прозу. Такође се каже да се после његове смрти дознало да је читавог живота писао лирске песме, али – не објављујући их! И Светлана Велмар Јанковић, у свом есеју о његовом делу Знакови поред пута, примећује да се и у овом делу Андрић не одриче свога ЈА, није се устручавао да расположења која бележи призна за своја. Занимљива је и опаска да је Андрић једном приликом изјавио: Кад нисам очајан, ја не ваљам ништа. Њен утисак је свакако да је  он стоички пристајао на патњу и очајање. Изабравши песме за овај рад, наглашавам да сам се руководила темом, те да је ово само једна страна Андрићеве личности која, заједно са његовим делом може бити непресушан извор инспирације и истраживања.

У песми Тама, магла прекрива све оно на шта се чекало (будућност), али и прошлост: Шта мени значе лица и ствари и спомени минулих дана? Време је стало,  дани и ноћи у тамници се смењују, заиста нема ни прошлости ни будућности, већ само питање без одговора:

И куда иду ови дани моји

И зашто бије тамно срце моје?

Куда? Зашто?

Епитети које песник користи сликовито указују на стање његове душе: (магла) ружна, (немар) јадни, (заборав) жалосни, тамно (срце). Прерана смрт оца због болести плућа, а и његово сопствено слабо здравље због дугог боравка у нехуманим условима у којима су влага и хладноћа били стална претња, доводи песника у ситуацију да размишља о смислу постојања и како нико не може избећи неизбежно – смрт! У песми Строфе у ноћи се посебно наглашава пролазност и страх од смрти бијеле и безгласне. То се слаже са његовом реченицом из Знакова поред пута да човек се рађа да би убрзо постао прегршт безименог и дугог јада и као такав нестао. И не зна се ни за чију славу се рађа ни за чију поругу пропада... У наставку, Тако једни нестају, тако се, у свирепом незнању други рађају, и тако тече несхватљива људска историја. Сенка је на његовом лицу јер је биједно живјети човеку на земљи, а сваком  дође једном последњи испраћај уз хистерична и излудјела звона и то чудно оловно поподне кад нам душу – ваљда – смири Бог, а за тијело се побрине црв.