Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                20 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Прича из заумља | Јелена Цветковић



 

НОЋ НА ВАГАЊКОВСКОМ ГРОБЉУ

 

Мирно је на Вагањковском гробљу вечерас. Сви су отишли, остали су само свежи трагови у снегу који тек што је прекрио промрзлу земљу. Отисци многих ципела, дрвених штапова и капута који су се током поподнева  вукли по децембарској белини, окружили су цветну хумку несрећног песника, мировали још који часак, а онда почели да нестају под нестрпљивим стакленим пахуљама. Треба утоплити једну песничку душу.

Неко је, изгледа, заборавио цилиндар. Стоји на клупи, побелео од снега. Лаки дашак ветра му повремено открије излизане крајеве, али брзо бива поново сакривен у рукама зиме. Мирно је, као да многи данас нису прошли крај овог гроба, поклонили се и отишли. Неки су нешто шапутали, спуштали погледе ка земљи, брзо одлазили. Све њих песник није слушао, заћутао је и заспао, престао да куца на затворена врата. Mирисао је далеке ливаде свога завичаја.

''Морам мало да седнем, на ногама сам цео дан'', рече један човек, подижући цилиндар са клупе.''

Појавио се ниоткуд, из управо рођене ноћи, његова црна силуета продубила је млади мрак.

''Толико си ме мрзео, млади песниче, да нисам требао доћи. Чуо сам данас дошаптавања, неки ме чак и окривљују за твоју прерану смрт. Јесмо се свађали, али ти никада нисам пожелео земљу.''

Устао је и почео да шета крај поређаног цвећа, прелепих орхидеја и белих ружа. Рука му је задрхтала над пахуљама украшеним цветом, па је брзо савио у песницу, притом затварајући очи.

''Шта ја сада да радим, вољени песниче?!'', одједном јаукну Црни човек, а налет јаког ветра му украде глас. ''Ти би порекао, знам, али те ноћи те нисам звао хулиганом, читао твоју одвратну књигу, мој поглед је био пун сажаљења, патње. Ја сам очајно терао месец, звао зору, плави зрак!'', урликнуо је, и утом, нечији кораци се слише у ноћ.

''Ко је у мраку?'', упита уплашено. Није желео да га неко види, можда би га оптужио, напао, или још горе, отерао. Хтео је да седи крај песниковог гроба, да можда заплаче, не би ли се на крају осмелио и закорачио у ноћ пуну мраза.

''Не знам да ли смем'', проговори меки женски глас, ''можда хоћете да будете сами.''

''Не мари'', рече Црни човек погнуте главе, и погледом грешника поздрави уплакано бело женско лице, песмом огрнуту Ану Сњегину.

''Како је само мирно'', рече она, бришући сузу која тек што није пала на земљу. ''Чекала сам да сви оду. Осећала сам да ће вечерас пасти снег'', рукавицама је хватала пахуље.

''Познавали сте песника?'', упита је Црни човек.

''Још из детињства, прошли смо много тога заједно. Знала сам да ће му пијанство донети несрећу, мучило му је душу'', гледала је песниково име исписано лепим белим словима. Скоро да су била потпуно завејана. Пришла је и рукавицом избрисала снег, скинула свој шал и спустила на земљу. Црни човек је није гледао, није се усуђивао да подигне поглед, па је само нервозно гладио свој цилиндар, ослушкујући путању невидљивог Месеца.

''Све невеште душе несрећне су, ко цветови'', уз уздах је прошапутао стихове. ''Касно је. Остајете?''

''Не, мој пут је јасан'', окренула се и насмејала. ''Кад песник заспи, не треба га будити.''

''Збогом, пријатељу мој'', рече Црни човек и спусти цилиндар на клупу.

Нестали су у белој ноћи, тихо, као снег што пада. Поново је мирно на Вагањковском гробљу. Једино повремено прошетају, ситним корацима, не реметећи тишину, не будећи песника, седам жутих и керуша.

 

(По мотивима песме У Англетеру су убили Руса 

Марка Јуришића)