Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                16 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Прва шанса | Лазар Буква

ТАЈНОСТ

Смрт је влажна земља и на њој лишће
О сунце што таласајући небо брујиш
Осијај тај прелаз пуки у небиће
Да мрачност људску узбуркану згушуш

Под каменом тупим живи време
Ал ћути пред њим утихла празнина
И плимским звуком опија бреме
Звездани плато, сећања равнина

Неке ће од нас окружити Речи
С њима се кожом подмирује страх
Кад жица људска више не зна рећи

Да свагда исти живимо крах
И да један живи човек и другог
Нигда нема, био би довољан довек.

СОНЕТ

Гле, у овим мрљама оставих савест
Као неку крв која уме да шапће
За мене сада све тамне јаме знаће
И леденим прстима дражиће подсвест

У бледој зори окупах моју песму
Неспреман за нож у сунчаном бубрегу
Расти дрво моје на слепом белегу
Врисни муњо жарна у телу претесну

Песник мора да пуку стварност укине.
Метафора је пут кроз древне дубине.
Заменимо места струнама на лири

Видећемо свет утопљено, унутра
Птица је давно погрешила због сутра
Ко песму пева, обале не помири!

ПРОРОЧАНСТВО

Брзоплето саплићу се моје зоре
И из руку бацају време на страну
Док на лицу моме не освану боре
Ја љубим живот, ту болест несврстану

У ватри беже тренуци плодотворни
Свака моја реч је погодак у мету
Ти слушаш живот, анђеле отровани
Док смрт ти распаљује крв пренапету

Доћи ће дан као разбистрена вода
Моје седе власи казаће: То сам ја!
О, мрачна сунца сваког препорода,
На мом се врату прва змија повија

Одлази! Птицо мртва гробне тежине,
Сви ветрови твоји, клин су у мом челу
Памти, песник данас не уме да гине
Иако је некад пево на опелу.

ОГЊЕВИТИ СКОК
 
Мој пут води кроз слободе докле
Је крочио један мудрац древни
 
До обода створеног огњем
И раширеним рукама невиног краја
 
Кајањем се назвао ветар
Који зауставља дах погребни
 
И ватром окупао пепео
На сату будућег раја
 
Пепео који ће ветри разапети
На крст тмурног неба
 
Одлази далеко, дично
Да светина га ни сахранити
Не може долично

ЖИТИЈЕ ПЕСНИКА

Ја не знам шта ми носи нова нада
Коју светлу тачку преда ме меће
Какву снагу у левици скупља,
Обесне снове све веће и веће

Кад додирнем подне мојих дана
Слутићу сутон што неумитно стоји
Видећу сунце и сенке мојих мана,
Промишљати свесно све што сате броји

Ал и ту тачку светлу, што водећ лудо,
Обузима тама, жваће простор тавни,
Сравниће вешто дах земаљске равни

И све сасушене прилике и среће
Пролетеше нехајно пламеном свеће,
Остаде појац, згорен и јадан!

ТИ ЗНАШ

Ти знаш да природа свира кад
тајношћу горди се својом

Знаш да вода игра кад смрт
се ближи одвећ страшно

Ти знаш како ветар труби
а ухо се царски губи

Знаш како сунце таласно јечи
а главе беживотно падају

Ти знаш за кише и њихов терет
за прах земаљски и смрадни неред

Знаш све што садашњост нуди
ал поглед свој мутно ћеш знати

УМЕТНИК СЕ РАСТВАРА

Не плачи!
Мој уговор с природом потписала је
она сама, мојом крвљу, али ја нећу 
допустити да и ти нестанеш као они 
који ће се поразити својим смехом

Ти ћеш исто лежати бедно у хладном сандуку,
али оно што је било део тебе који утапа моју главу,
сачуваће успавана вечност. 
Она крв на пергаменту од моје коже.

Ја сам у рођењу нашао кључеве осмоструке смрти.
Онде где је лежао мрак, светлост закаснелих звезда 
створиће крв

Упамти да је сад хаотично кретање мога трбуха.
Немој још задуго ништа говорити!
Сликар може још само сад да слика како носем вређаш расцветало небо.
Погледај га оним погледом иза којег стоји ватра
Давне људске слободе.
Ти ћеш исто лежати бедно у хладном сандуку, али ће самоћа после мене певати како се зовеш

   
   

 

Лазар Буква је рођен 2001. године у Новом Саду. Ученик је новосадске гимназије Светозар Марковић. Омиљени песници су му: Миљковић, Бодлер и Рембо.

Ово му је прво јавно објављивање песама.