Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________3_

 ПОЕЗИЈА ТОПЛИНЕ 

Зорица Савић


Зорица Савић

Рођена је 27. априла 1967. године у Нишу. Завршила је Учитељски факултет и повремено ради као учитељица. Поезију пише веома дуго, али је врло ретко објављивала. Првобитно запажање читајући песме Зорице Савић може се везати за форму. Многи ће рећи да је форма у поезији давно превазиђена, али само талентовани песници, којима Зорица Савић свакако припада, умеју лепоту и снагу стихова да уобличе и формом. Међутим, форма њених стихова и строфа није уобичајена и класична. Напротив, метрика скоро ни у једном стиху није иста, строфа је неконвенционална, а песма има изванредну мелодику по чему се поезија и разликује од прозе. Ово треба нагласити, јер у времену кад поезија постаје пуко и насилно стиховање кратке приче, Зорица је успела сачувати изворност песме. Риме су јој необичне и скоро увек тамо где је не очекујете.
О садржају њених песама, а то је основа сваке добре поезије, могу се изрећи само речи хвале, јер њена поезија је искрена, до усхићења или бола, свеједно је, а то читаоца не може никако оставити равнодушним. У њеном стиху, пуном слика и самосвојних метафора, просто слушате како грожђе зри у дрхтају песникињиних "модрих жеља". Поезија Зорице Савић је снажан израз оног најдубљег и најтананијег у људском бићу.
Живи и ствара у Нишу.

 ПРКОС 

Гнездили смо се у сновима
Распевани тугама
Од празнине тиши
Надгласали смо птице стиховима.

Од лудила света
Чедношћу се бранили
Месечином рањавали
Изданке залазећег сунца
Што труле јалове
У блату свог врхунца.

И нисмо зажалили
Што смо за свет недозрели.

Док по свету сипа
Мемљива ноћ и магла
Јавора и брестова
Нама још мирише липа
И благотворна зова.


 

¤


 

БЕКСТВО

Поведи ме у снове
јер ноћас ме празнина зове
у камену белину
туђу нејасну тмину
у неку злокобну дивљину.

Поведи ме у гнездо цвркута
мени је празно у свету који не пева
тесно ми је међу зидовима
собе у којој се не снева.

Одведи ме са прашњавог пута
по зеленилу ми се лута.

Поведи ме у жубор реке
да слушам вирова смех
да скакућем по таласу надахнућа
у распамећена сванућа.

Заклони ме  крилом ружичастог  погледа
плаше ме сенке на зиду, лица бледа
плаши ме месечев смрзнути чун
што плови у бескрај непознат, црн.

Овде ме спутава високи сиви зид
овде су ми сви путеви криви
и узалудан птице лет
кад се ничему не диви.



¤

СУСРЕТ

Поглед
светлост из тмине
блискост даљине.

Топи се лед
буди наш свет
расцвета се сунчев цвет.

Из ништавила роди се живот
мудра, чиста, ведра лица
залепрша крилима птица.

Отпоче лет
у плава јутра
без страха од сутра.



 

¤


ПЕСНИКУ

Распевај одјек тишине
Уклони леденице бола
Наслаге устајале прашине
Са звезданих кола

Ноћас је свет за Човека близу краја
Ноћас је ућуткан песник прогнан из Раја

Пробуди снове из тешке несанице
На лице угнезди распеване птице
Пружи уточиште ветру што лута
Ноћас је скренуо с пута

Пусти то дете да снева
У сигурној утроби песме
Отерај обесне грабљивице
Што гнездо славују руше

Ноћас за чедно грешне
Отвори пупољке душе


¤


¤

 

ПЕСМА ЗРИКАВАЦА

Удахни животу бесмртне жеље
док у пољупцу трепери страсно
док загрљај порађа свемоћне снове
изговори молитву за љубав безгласно
да и после умирања остане сећање
на твоје топле влажне дланове.

Док се гнездим у крилу твоје нежности
зрикавац нам над главама зриче
праисконску песму љубави
а из модрих гроздова сласт ниче
само желим да слушам тишину
што капље са месечевих облака
и удишем мирис заспалих трава
са твојих раширених груди
док нас од света скрива прозор мрака.

Нек свет лудости решава
нек се боре за безнађе људи
у мени се бура стишава
нека ме нико из љубави не буди
мени се још увек истински живи
и слуша тишина распеваних трава
високо изнад усијаних глава
и испија слатко младо вино
са гроздова чедних жеља
док цврчак цврчи, цврчи...
песму спокоја, лепоте и весеља.



https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/