Сербез уживанција
Звони сат на мобилном телефону. Их, одавно не чух тај звук, па у рају сам,
људи, већ седам дана. Идем да легнем природно и устајем природно (читај нормално,
без присиле). Е, по оној народној да ничија није до зоре....тако и мој одмор у Мокрој
Гори с првим звоном мобилног телефона, би завршен. Боли ме глава, очи, стомак и
шта већ све не, тог јутра пред одлазак кући. Нема ми друге, устадох, спаковах се,
одсједих још мало на тераси конака тражећи трачак наде и љепоте у свом повратку
кући, ха,ха,ха - почех се смијати при помисли на Врбас, његову обалu. Да, да - то је то!
Видјели се нисмо од торби при одласку, а ни при доласку у
Мокру Гору, ма „ЧУДО У ШАРГАНУ ” смо били ми, нови становници ове чудесне
горе на којој се и сан и јава мијешају, па нисам знала јесам ли вила или вјештица
(сами бирајте шта је стварност, а шта јава од ова два појма ). Ауто је поскакивало
тако да ми се учинило да би нам лакше било да смо један дио пута ишли Дрином. Пливајући.
Аутобус? Хм! Једино није било Павла Вујисића и његовог сина,
али била је ту „достојна” замјена у лику надобудног, крупног возача. На опаску моје пријатељице да је
аутобус у „тужном” стању, он јој одврати „висперно” (читај виспрено) да не куди коња којег није јахала, па ето,
кад не би другог ми „узјахасмо” (кренусмо). Тишина, једино се чује његово цоктање, шмрцање, гроктање помијешано
са „пошалицама” са маркантним плавушама
које су улазиле у аутобус на сваком стајању (читај код сваког пласта сијена). Волио
је себе слушати или је у њему све „пјевало”. Како сам то закључила? Па, није конзумирао никакав облик музике...што
је за мене можда било и добро, јер онај прошли је био „истанчаног”
укуса. Искључиво је слушао „Мару и дервентске лоле”! Лелелелееееееееееее!
Гледам људе у аутобусу. Сједињени смо заједничком муком, слушамо
гласне коментаре шофера, а он, чудо, зна бар по једног човјека из мјеста одакле
је онај ко купује карту. Мада, има и коју мудру, рецимо: „Ко има лову, иде рука како 'оће! Ти си Бог и светац кад уђеш у партију“. Паметно и гласно збори, мислим се ја.
Испред мене лијепа средовјечна жена, помало нервозна, поправља
кармин, маскару. Сједи усплахирено, час веже косу, час је пушта да слободно пада
на рамена, огледа се и подсјећа ме на мене... Смијем се у себи, јер се сјећам да
исто то радим и ја. Знам да се тако узнемириш кад идеш да се видиш сa неким ко
ти је јааако драг. Ето, то ми је најљепша слика остала са пута према кући. Љубав је чудо... И све што личи на њу!
|