Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________8_


 ЕСЕЈ ИЛИ БЕСЕДА 
   Од Гаврила до Гаврила      

¤

Мом ђеду Гаврилу Баковићу, солунском борцу.

            Сви хоће да успоставе светски мир, а не могу да успоставе ни мир у себи. Најбоље ће светском миру допринети онај ко се прво измири са самим собом, а потом са свима осталима.

*

И пре сто година, људи су размишљали о својој будућности и свакодневно вредно радили на остварењу својих замисли. У исто време, судбина свих њих, читавих народа, можда, била је већ скројена у само једној соби. Њихова самостална и слободна воља, ионако, била је само вешто створени привид, мртво слово на папиру, обећање које је требало да учини да се осећају ковачима своје среће, да млате у празно дршком чекића без главе, и превиде то да су још увек, заправо, поданици. Ако сваки дан стрепи да ли ће доживети сутра, човек је срећан само што је жив! Све док су ти несрећници убеђени у своју срећу, они у оној једној соби слободни су да се понашају како год желе, и никад им није довољно онога што желе. Њима не треба човек из народа који има времена да се бави размишљањем, јер докон човек мисли о својој несрећи, и постаје незадовољан. Такав човек опасан је по њихов положај и спокој, јер такав човек је као искра на стрњишту, а огањ револуције никога не штеди.

            Таква искра ужарила се у једном младићу, који је од најраније младости маштао о томе да постане народни херој. Није знао да се херојем не постаје – херој се рађа. А народним херојем не постаје само ослободилац народа или војник што је несебично жртвовао свој живот за идеал, него, пре свега, онај ког народ опева у својим песмама. Многим правим херојима није указана таква част,  али за то нису криви ти хероји, него народ! Уосталом, они нису ни мислили о томе да су хероји. Ни овај младић, што се звао Гаврило, није успео да одушеви кога је намеравао. Али, он је мислио да постане херој, и смислио. Убеђен, на чији наговор, под ко зна каквим околностима, изабрао је да је дошло време за његово херојство – испуцао је неколико метака, за идеал, а уствари, за фикцију. Ти меци погодили су и кога је требало, и кога није требало.

Први је страдао један престолонаследник инквизиторијалне монархије. Вест о атентату брзо се раширила. Милош Црњански записао је да је, у време кад је вест стигла до њега, са друговима играо билијар у једној бечкој кафани. Прво су разумели да је убијен србијански престолонаследник. (Није било ни важно који је, да је убијен и србијански, не би било више штете.) У целом Бечу, до вечери, каже Црњански, музика није престајала. (Тек се доцкан неко сетио да је ућутка.) Мало њих је славило, а још мање њих жалило је смрт тог престолонаследника. Не може због тога сав живот да стане. Смрт једнога није разлог за трагедију многих, док је неко не злоупотреби. Веровали су многи да је убијен један зао човек, чврсто је у то веровао и онај ко га је убио. Због тога је био уверен и у своје херојство. Можда и јесте био херој, али само за себе, и њему сличне. Свакоме је лако умислити истину о себи и у то убедити истомишљенике. Али, више њих размишљало је као ја, зимус, на беседништву: Да ли је праведно према човеку поступати човечно, а према нечовеку нечовечно? – Јесте праведно дати свакоме оно што му припада, али „ништа свирепо није корисно“. Херој никада није свиреп, рекао је и Јован Дучић. Прави херој никада није себичан, и не мисли о својој слави. Никога не оптерећује својим херојством, јер херојство није у доказивању. Прави херој никога не оптерећује својим животом, и својом смрћу. Он се не жали како је живот тежак, јер је он већи од живота. Прави херој је, зато, способан да жртвује свој живот, за опште добро, за спас живота других људи. Зао је инат без части, а себичност је глупа. Слава тражи врлину. Млади Гаврило, изгледа, није био свестан тога, и зато је из свог пиштоља саопштио престолонаследнику Божију одлуку.

То саопштење погодило је и људе у другој држави. Погођен је био и један Гаврило, који је живео на селу, у Србији. Имао је жену и четворо деце. Он није имао други идеал до да оре земљу, и жену, да има много деце и да их здраве одгаја у честите људе. Живео је по Богу, и волео је свој живот – а онда је морао да мотику замени пушком. Погођен је био и један Гаврило, који је живео у једном граду, у Србији. Тек је завршио гимназију и спремао се да крене на студије. Његов једини идеал била је књига – а онда је морао да је замени пушком. Погођен је, тако, из сваког села и града у Србији, по један Гаврило. У целој Европи, у сваком дому, судбина неког Гаврила била је жртвована неком себичном, бесмисленом циљу. Испало је тако да је Божија одлука била да због Младе Босне изгине млада Србија, и сва млада Европа. Заправо, због изопачене старости уништена је наивна младост. Жртве је немогуће избројати. Постоје жртве које су изгубиле живот у рату, и живе жртве, преживеле. То су сви они на чији живот делују последице и након рата. Жртва није онај ко ни најмање не трпи последице. Да ли је, онда, било некога, у тој јадној Европи, ко није био жртва?

И млади Гаврило, херој у покушају, постао је жртва. Напокон, успео је у свом науму да постане херој, додуше, у затвору. Умирући, у мукама, постајао је херој-мученик, а његови мучитељи свесрдно су му помогли у томе. Био је поносан на своје дело и на своју смрт. Питам се да ли је било вредно. Да је видео како гине Владислав Петковић Дис у Јонском мору, или како у Солуну умире Милутин Бојић, како милиони појединаца гину и умиру у мукама, рањени и болесни, у рововима и болницама – да ли би био поносан? Да ли би онда преминуо мирне душе, или би увео од туге и бола, што не може оружјем да брани отаџбину уз своје пријатеље, као Велимир Рајић? Да ли би, онда, мислио да је заслужио славу?

Признајем његово мучеништво, али му славу не признајем. Смрт једнога није разлог за трагедију многих, док је неко не злоупотреби! Многи младићи показали су се већим херојима, а ни најмањег трага од њих није остало. Нека га славе у његовом селу, ако већег хероја нису имали, али нека га не намећу у мом – јер моје село дало је прегршт правих хероја, да још нико није успео све да их опева. У мом селу славићу све хероје Великог рата кроз своје претке, којима је једини идеал био да ору своју земљу, и жену, или књига, и кроз све оне који су преживели, па постали велики људи.

 Аутор: Бранислав Чурчов 
О ПИСЦУ
Бранислав Чурчов рођен је 1993. године у Вршцу. Писањем поезије бави се од гимназијских дана. Тренутно студира на Правном факултету у Новом Саду.


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________