Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________20_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
  Ђаво у роману 

Лик ђавола у Мајстору и Маргарити Михаила Булгакова




Пише: Сања Живковић




У овом раду ћемо се бавити ликом ђавола у Мајстору и Маргарити, сагледавајући га како одвојено од других ликова, тако и у односима са њима. Такође, осврнућемо се и на симболику коју Булгаков у грађењу овог лика користи.  Поред негативне конотације ђавола, указаћемо и на неке позитивне аспекте који га карактеришу као и на неке пандане у другим делима светске књижевности. На крају ћемо поставити питање егзистенције ђавола у роману: Да ли је он заиста постојао у свету дела или је плод маште колективно несвесног у Москви?

 Ако сагледамо књижевност од антике до времена у ком ствара Булгаков (19. и почетак 20. века) приметићемо да, до средњег века, готово да нема дела у коме се ђаво јавља као лик. Међутим, већ у доба хуманизма и ренесансе срећемо се са представом ђавола као једним од ликова. У Дантеовом делу Божанствена комедија налазимо Луцифера у деветом кругу пакла, да бисмо развијенији лик ђавола пронашли у Гетеовом Фаусту, који ће утицати на будуће ствараоце. Тако ће Булгаков  започети  роман Мајстор и Маргарита, речима Гетеовог Мефистофелеса:

...али ко си ти, најзад?

-Део сам оне силе која вечито стреми злу, а вечито твори добрo.

Роман Мајстор и Маргарита се темељи на поступку романа у роману: изграђен је на паралелизму двију темељних фабула. Прва од њих збива се у савременој Москви с краја двадесетих односно у тридесетим годинама двадесетог века, док се друга одвија у време Понтија Пилата. Централни лик прве фабуле је мајстор који је истовремено и творац друге фабуле, чија је централна личност Понтије Пилат. И једну и другу фабулу карактерише појава фантастичног света којим управља Сатана, тј. Воланд. Поменути свет изграђен је као сложена структура у којој постоји одређена хијерархија. Као што смо већ истакли, на челу света оностраног је Воланд, док се уз њега налазе слуге Азазел, Коровјев, Бехгемонт и Хела. Воландове слуге имају различите функције па је витез мрачног лица који не зна за осмех - Коровјев, демон-паж - Бехемонт, демон-убица - Азазело. Такође треба напоменути да се овај роман, а нарочито споменути свет фантастике, темељи на легендама о Фаусту и Марагрети, средњевековном сатанизму германског порекла, јеванђелским мотивима који се односе на Пилата и Исуса, са ослонцем на богату традицију руске сатиричне белетристике.

            Ђаво се у овом делу појављује из два разлога. Један се тиче глобалног плана романа, а други појединачних судбина одређених ликова. Глобални план везан је за мајсторов роман о Понтију Пилату. Наиме, ђаво долази како би спасио од заборава спаљени роман и како би допринео његовом наставку. Међутим, ђаво се јавља и у моментима када га неко од присутних спомене узвиком: До ђавола, нека га ђаво носи и сл. Ипак, ни ти појединци нису случајно одабрани већ су повезани са мајстором и Маргаритом. Такође, ђавољу појаву најављује појава чланова његове свите. Тако у првој глави пре но што се он појави, пред Берлиозом се појављује од дима формирана представа Коровјева.

Приликом формирања лика ђавола, Булгаков се служио различитим техникама, па га је осветлио са аспекта одевања и других пропратних обележја, кроз дијалоге и поступке. Ако кренемо од описа ђавоље појаве, приметићемо најпре да је доминанта боја која га карактерише црна. Ова боја симболизује хладноћу, негативност, хтонски свет, смрт, све што омета божију вољу. Ипак, постоји и симболично значење према коме црно представља таму почетку. Обједињавањем симболике могли бисмо рећи да црно у Воландовој појави значи различито у зависности од ликова пред којима се појављује. Наиме, негативну конотацију хтонском Воланд има када се појављује поред Берлиозом, Босим, Римским итд, док таму почетка представља за мајстора и његово дело. Ако се подсетимо Библије, пре светлости била је тама, тј. тама је најавила светлост. Пренето на дело значи да је ђавоља појава најавила светлост објаве романа о Понтију Пилату. Поред црне боје за ђавола се везује и сива боја, те он често носи сиво одело и сиву берету.  У хришћанској симболици сиво карактерише ускрснуће мртвих,  што алудира на елемент човековог у ђаволу, с обзиром на то да ђаво не може васкрснути, јер је он већ део оностраног. Према веровању, васкрснути може само умрли човек и то у време апокалипсе, тј. у време поновног доласка Христа. Приметно је да Воланд облачи сиво одело када долази да најави несрећу, као што је случај са Берлиозом, док црно облачи када сам иницира несрећу као што је случај са Стјопом. Воландове очи такође одају дуалитет. Једно око је црно, што показује његово сатанско порекло и друго зелено које одаје човечност, јер се зна да је зелено симбол људскости. Оно што је донекле нелогично јесте  то да ђавола карактерише и тријада која се јавља у пар наврата. Прво као троделни дијамант на табакери, а затим као троделни дијамант на сату. Наиме, три је симбол божанског у човеку и космосу, док је дијамант симбол бистрине, савршености, тврдоће и сјајности. Стога изненађује да се овакви предмети јављају уз ђавола, који је по правилу негација божанског. То би могло да укаже на Булгаковљеву тежњу да ублажи негативну конотацију ђавола.

Булгаков смешта Воланда у одређене просторе који одговарају његовој природи. Ти простори могу се поделити у две групе. Прву групу чине они који истовремено служе да најаве појаву ђавола те он није тај који их формира, а другу групу чине они који су изабрани од стране ђавола након његове појаве. Другим речима, први иницирају ђавола, а друге иницира он. У просторима који најављују ђавола и у којима он наставља да егзистира налазимо неке атрибуте који се тичу биљног, неке који се тичу животињског и, на крају, неке који се тичу предметног света. У вези са биљним светом појављују се храст, смола, а у вези са њима и сумпор. Они су елементи који испуњавају Воландову собу у којој се припрема за бал. Храст је синоним снаге и симбол врховног небеског божанства, смола симбол чистоће и бесмртности, док је сумпор  активни принцип који оплођује неживу природу, тако да све оно што је у неживо при додиру са сумпором оживљава и постаје део ђавољег света. Деловањем на живу природу сумпор је убија, из чега се закључује да све оно што је у вези са божанским бива убијено, тј. да ђаво обрће слику света и поретка, те од живог чинио неживо, а од неживог живо. Свет ђавола формира се обрнуто од поретка који постоји у реалном свету. То се може посматрати и као одраз у огледалу, где је свет ђавола обрнута слика коју човек назива одразом. Од животињског света уз Воланда срећемо коња и сову. Сова је симбол мрака и несреће. Супротна је орлу који светлост прима широм раширениох очију. Она, наиме, не воли светлост те не чуди што је у вези са мрачним конотацијама. Коњ има посебно значење и важан  је за сам крај романа. Наиме, коњ је симбол хтонског света и за њега се сматра да израња из утробе земље. За њега се верује да једини може проћи кроз тајна врата недоступна разуму. Уколико би се коњ и јахач сукобили то би се завршило смрћу јахача, док као јединство остварују тријумф. Воландова дружина лети на коњима са којима у јединству улази у сфере непознатог, иако и сами припадају тој сфери. Поред животиња, које су у сагласности са ђаволом, у делу се јављају и оне које ниште његово деловање. Таква животиња је петао који је симбол Христа и чијим оглашавањем се уништава хтонско. Тако у моменту када Римски бива нападнут од стране демонске силе, петао је тај који га спашава и онемогућава демонској сили да га уништи. Од предметног света Булгаков ђаволу додељује шах и глобус. Ова два предмета којима се Воланд игра непосредно пре бала указују на његову доминацију, али и на намеру писца да  покаже ђавољу присутност у свету и његов утицај на дешавања. То што глобус има значење географске целокупности света, али и значење апсолутне власти, и што га Воланд држи у рукама, значи  апсолутну власт ђавола. Шах би се могао повезати са светом који представља глобус. Наиме, поља на табли означавају да се свет састоји из светлости и сенке, те заправо имамо увид у свет који контролише Воланд. О сенкама које производе људи и предмети говориће и сам Воланд Леви Матеју. Ваљало би поменути и месец који има битну функцију у роману, а која је у вези са ђаволом. Наиме, месец је лишен властите светлости и као такав он само личи на сунце које поседује светлост. Ово се може поредити са односом ђавола и човека у Булгаковљевом делу. Човек је тај који носи облик и материјално, а Воланд му својим одразом наличи. Месец је и показатељ времена у коме се дешавају необичне ствари. Тако се и бал код Сатане дешава у доба пуног месеца.

Што се тиче простора у које ђаво долази, приметно је да се у ту сврху користе бројеви који собом носе одређену симболику. Пођимо најпре од стана број педесет. Овај број у себи садржи пет пута по десет. Ако пођемо од поједниачне симболике бројева, видећемо да је десет конотација темељне двојности и начело кретања, док је пет садржано у њему, па се може рећи да је десет унутрашња двојност свих елемената који су садржани у пет. Пет је број сједињења, средишта и равнотеже, па би се у складу са тумачењем броја десет могло рећи да је у броју педесет садржано вишеструко дуплирање броја пет, тј. дуплирање сједињења. Стан број педесет је место у ком ђаво борави, тј. у ком је средиште оностраног  и у ком се догађа сједињење бога и ђавола. Стога не чуди што сви јунаци (Лиходејев, Римски, Варенуха) који кроче у њега трагично завршавају. Следећи број који се везује за ђавола јесте број једанаест. Овај број симболизује неумереност, неправилност и најављује сукоб. Ово се директно преноси на моменат када Воланд улази код Стјопе, како би га обмануо и поиграо се њим. То што Воландов сат одбројава једанаест најављаује будућу Стјопину несрећу. Број седам везује се за Седми доказ Воландовог постојања и то у значењу да симболизује крај једног циклуса и прелазак из познатог у непознато. Заправо се овим доказом ликови романа који су део стварности преводе у свет оностраности.

Оно што је, такође, битно за  приказивање ђавола јесте његов однос са другим ликовима. Он у овом делу развија два типа односа. Један гаји према мајстору и Маргарити, а други према осталим ликовима. Наиме, другим ликовима се јавља поигравајући им се са психом. Та игра заснива се на чињеници да он Берлиозу говори како ће изгубити живот, Лиходејеву како ће се наћи на Јалти итд. Њихово страдање прозилази из немогућности да поверују у постојање ђавола. Стога се чини да их ђаво кажњава због неверовања у његово постојање. Ђаво их кажњава и због грехова који карактеришу руско друштво тог времена. Представа црног мага Воланда није ништа друго до велика критика московског поретка у коме се свашта ради због фине гардеробе, новца и страсти. Дајући им пролазне ствари, тј. лажни новац и гардеробу, Воланд им узима све људске вредности, што ће појединце одвести у лудило.  Истовремено, они су у непосредној вези са оним што се дешавало са мајстором пре него што је завршио у лудници. Чини се као да Воланд спроводи правду у мајсторово име, кажњавањем свих оних који нису разумели апокрифну причу о Понтију Пилату. Са друге стране је она која је од почетка веровала у мајстора - Маргарита. Маргарита у себи садржи елементе ђаволског, што се огледа у константној појави жуте боје уз њен лик. Када се жуто нађе између демонског  и божанског, тј. у њеном случају између Воланда и мајстора оно води изопачености врлина, што се повезује са сумпором као ђавољим аспектом. Ово ће се потврдити у њеном присуству балу код Сатане и претварању у вештицу. Ђаво остварује посебан однос са мајстором, те захваљујући њему рукопис бива обновљен а дело завршено. На том месту ваљало би сагледати улогу ђавола шире него што се то чини на први поглед. Наиме, ту се покреће питање стваралачког поступка како дела тако и ликова у њему. Свако дело када се заврши почиње живот за себе, док ликови у њему добијају коначну слободу да их читаоци схвате на различите начине. Захваљујући ђаволу мајстор ће ослободити Понтија Пилата и делу дати коначан облик. До тога не би дошло да ђаво није испунио захтев Леви Матеја, који је заправо представник божанског гласника. Ту се поставља питање да ли је ђаво овде дат искључиво као сила зла или он има и позитивне аспекте. Булгаков то разрешава тако што ђавола приказује као неког ко држи реч, што се види из обећања датог Маргарити у вези са Фридом и мајстором.  Воланд је свестан да на свету мора постојати и зло и добро, јер су то принципи на којима тај исти свет почива. Он ће то и рећи Леви Матеју:

Шта би радило твоје добро кад не би било зла, и како би изгледала Земља када би са ње ишчезле сенке? Јер, сенке бацају предмети и људи. Ево, ту је сенка од мога мача. Али постоје сенке од дрвећа и од живих створења. Не желиш ли ти да огулиш целу Земљину куглу, одбацивши сање свако дрво и све живо...

 Овим се потврђује да је људска природа склона греху и када тога не би било не би постојали ни људи као смртна бића.

На крају ваља разјаснити и однос између Воланда и његових помагача. Ђавољи свет најбоље је приказан на балу код Сатане. Ту се јасно види да главну реч има Воланд који јача испијањем крви, а одмах за њим моћ добија домаћица бала чију улогу у делу има Маргарита. Бехемонт се јавља у лику мачка, што је опет у вези са хтонском страном животиње. Она се сматра слугом пакла, који је оличен у лику Воланда. Његова послушаност огледа се у моментима када се поиграва психом људи приказујући им се са лончићем у рукама, говорећи са њима, а све у циљу да би заварао траг и помогао Воланду. Хела је такође слушкиња пакла, коју карактерише бахатост, раскалашност и тежња да запањи својом појавом. За разлику од Бехемеонта, који се по каткад и супротстави господару, она је увек свесна своје разлике. Азазел је такође слуга пакла, али је он означен ако демон убица, што ће потврдити током читавог романа, с обзиром на то да ће сва убиства починити он. Коровјев се увек јавља уз Азазела и често се може десити да се њихови ликови преплићу у обављању послова за Воланда.

Из свега наведеног може се закључити да је Булгаков изградио лик ђавола са ослонцем на Гетеовог Мефиста, али са неколиким разликама. Сличности се проналазе у физичком приказу ђавола, у паралели Сатаниног бала и Валпургине ноћи, у Маргаритином имену и појави. Ипак, разлика је у природи самог ђавола. Играјући се симболима, Булгаков ствара силу која служи злу а твори „добру“, која има и неке истина мале, али не безвредне светле аспекте, док је Гетеов ђаво оличење пакла. Такође, битна разлика је и чињеници да за разлику од Фауста мајстор не потписује никакав уговор са ђаволом, иако Маргарита остварује неку врсту преговора. Ђаво није само опомена појединцу, као што је случај код Гетеа, већ је његова  појава опомена за друштво уопште. Док се код Гетеа постојање ђавола не доводи у питање, овде се оставља могућност читаоцу да сам након читања епилога просуди да ли је ђаво уопште обилазио Москву или јер све део неке опште фантазије.


¤



   Пише: Сања Живковић  

Сања Живковић, рођена је у 1987. у Крагујевцу. Волонтер је у библиотеци „Вук Стефановић Караџић". Посебно се интресује за српску књижевност. Промовише уџбенике издавачке куће Клет. Организатор је књижевних вечери, бави се писањем поезије и прозе. Коаутор је књиге поезије  Две стране огледала, чије је финансирање одобрено од стране Скупштине Града на конкурсу за доделу средстава из буџета града Крагујевца за 2010. годину самосталним уметницима, креативним групама, удружењима и организацијама ради суфинансирања пројеката. Освојила прву награду издавачке куће Клет за Најиновативнијег наставника 2011. године. Објавила роман Књига (2013).

https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________