Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________14_

  Игра у поезији Љубивоја Ршумовића 






Пише: Јелена Глишић, учитељица

¤


Игра је важнија од млека,
игра је важнија од воде,
игра је за човека
најлепши дар слободе.

Љ. Ршумовић

Игра немогућег и натприродног, сна и јаве, чудног и маштовитог пријемчиви су срцу малог читаоца. Бујна и одважна машта проширује видике, отвара пут мисли, даје слободу мишљења, уобличава емоције; омогућује разумијевање стварности, дочаравање непознатог и невидљивог, живот и идентификовање с литерарним јунацима, дочарава један нов свијет у коме не важе обични закони природе и човјека. Машта пробуђена и раширених крила, ширим спектром дјеловања, води дијете у недостижне висине и умножава све што му недостаје; она развија његов сензибилитет и прелама његов дух, нуди остварење свих хтијења. Као главна покретачка снага дјечијег сазнања свијета и развоја дјечије личности, она је најмоћније средство увођење дјетета у живот.

Биолошки  и социопсихолошки карактер игре је основни предзнак дјетињства. Ршумовић се у пјесмама игра, па игра и смијех постају суштина и смисао његове поетике. У његовим стиховима игра је одраз унутарњег живота дјечијег бића и начин на који дијете ослобађа вишак енергије, док фантазија представља сферу у којој оно задовољава и остварује своје духовне и визуелне представе о свијету. Игра је посебан вид дјечије емоционалности у којој се остварују кристални извори хумора, као у пјесми о ципелама:
Док смо Душко Радовић и ја читали песме, један дечак у првом реду је све то озбиљно и, чак, намрштено слушао. Зарекао сам се, и заинатио, да га несмејем. Трудио сам се из петних жила, није ми успело. Кад смо завршили и затражили од деце да нас, уколико желе, нешто питају, тај дечак је први дигао руку, и онако намрштен упитао: "А има ли још песника, без вас двојица?" Очигледно, нисмо му се свидели, очекивао је много више!

Љ. Р.

ЛЕВОЈ ЦИПЕЛИ

Левој ципели
рекла десна
да је тесна.

Десној ципели
одговорила лева
     да не зева.      
 

        Персонифицкација и персонализација ствари подижу ниво дјечије пажње, у којој се остварују скривени свјетови из снова и маште. У тим свјетовима наднаравног, често су помјерене ствари и појмови, изокренута значења и неусклађене функције бића и предмета у односу на представе и законе из свакодневног живота. Песма Телефонијада нуди низ алогичности које по форми и суштини одговарају природи и духу дјечијег карактера. Њен завршни дио је саткан од необичне збрке ријечи и њихових значења, тако да чак ни командир шумске страже/није знао да ми каже/да л' слон телефонира/ил' телефон слонира. Наивност дјечијих представа и схватања живота Ршумовић претаче у бисерне обрасце игре и комике. У пјесми Смешна прашума, дијете је заокупљено садржином приче о лаву који је остао без бркова. Та слика му је испунила видно поље и заклонила хоризонт реалности до те мјере да оно више не зна гдје се лав брије и да ли се уопште брије:

Како бруку да сакрије -
ћосаво му лице,
свима прича да се брије
код шашавог брице.

Па му, као, брица
смак'о брке с лица.

         Причалачки карактер Ршумовићевих пјесама, еуфонија стихова, духовита рима и необичан спрег ријечи и њихових значења, на најбољи начин мотивишу дијете на игру и забаву. Прихватајући спољашњу форму пјесме, дијете прихвата и смисаону суштину њених структурних елемената. Тако пјесник поучава дијете на начин који оно безрезервно прихвата и усваја. Игра и пјесма постају истовремено начин, метод и забава.

 Поезију Љубивоја Ршумовића чини испреплетеност игре, естетике и забављања формом. То се нарочито односи на пјесме које одишу смијехом и игром и које представљају својеврстан позив на забаву, радовање животу и безбрижном дјетињству. При томе, ипак, ваља имати у виду да и такве пјесме садрже неопходну дозу дидактике. То је само један слој њихове структуре, која у дјетету буди осјећање за лијепо, уводећи га, постепено, у неистражени свијет умјетности.

         Пјесник зна да се дјеци допадају еуфоничне и снажне стилске конструкције, јер је у њиховој природи да воле оно што их импресионира – било да је ријеч о родбини или околини у којој расту, о игри, о слатком јелу, добрим или рђавим навикама, или о поезији. Он не крије жељу да пјесму преточи у игру, у којој је рефрен њена суштина и њена лирска срж. Та непосредност брише и посљедњу дистанцу између пјесника и младих читалаца. То може бити објашњење зашто дјеца посебно воле и прихватају поезију Љубивоја Ршумовића.

БИОГРАФИЈА 

Љубивоје Ршумовић рођен је у златиборском селу Љубишу 1939. године у кући земљорадника Милесе и Михаила Ршумовића. Школовао се у Чајетини, Ужицу и Београду. Дипломирао на је Филозофском факултету, на групи компаративне књижевности. Пише пјесме, приче, драме, телевизијске игре и сценарије. Прве пјесме објавио је је 1957. године у ужичким Вестима и београдским Књижевним новинама. Објавио је више радио-игара за дјецу: Питер Величанствени, Обрачун код ОК Обданишта, Сви путеви воде у Рим, До пакла путера и натраг, Тринаесте године и друге. Дуго је радио на телевизији. Познате су му серије емисија Хиљаду зашто (52 епизоде), Хајде да растемо (84 епизоде) које је радио са Миланом Брујићем, а самостално је радио серију Причанка (24 епизоде), затим пет телевизијских игара: Истеран из врбе, Концерт за сузе и гитарау, Понашање Ивана Лучића, Убиство на дипломатском купатилу и Каменолом. У позориштима су приказана три његова дјела: Невидљива птица, Шума која хода и Баба Рога. Објавио је више књига: Тандара мандара (1966), Причанка (1967), Ма шта ми рече (1970), Још нам само але фале (1973), Домовина се брани лепотом (1973), Кош (1974. заједно са Љ. Симоновићем и Д. Петричићем) и Невидљива птица (1975). Књига пјесама Ма шта ми рече објављивана је у десетак издања у тиражу по 50.000 примјерака. И друге његове књиге доживјеле су два и више издања. Књига Још нам само але фале награђена је бронзаном медаљом на сајмовима књига у Лајпцигу и Москви. Поред тога добио је неколико вриједних награда за стваралаштво за дјецу. 
Живи и ради у Београду.
 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК

Био једном један вук,
и био је збиља добар,
миран као мртви мук,
питом као неки собар.

За то нико није знао,
мислили су да је зао.

Имао је дивне жеље,
дивно срце у грудима,
желео је пријатеље,
међу псима и људима.

За то нико није знао,
мислили су да је зао.

Волео је чак и овце,
па и оне јарце мушке,
није знао ни за ловце,
ни за замке ни за пушк.е

За то нико није знао,
мислили су да је зао.

Пошао је да им каже,
да не може тако више,
видеше га неке страже,
опалише и убише.

Ником није било жао,
мислили су да је зао.


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________