Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________10_


  Нова књига 

  СТВАРАЊЕ НОВЕ ЕВРОПЕ - Ђуро Маричић
 
 - роман - 

¤

Најновији роман српског књижевника Ђуре МАРИЧИЋА, из Сиска,
СТВАРАЊЕ НОВЕ ЕВРОПЕ,
објавила је издавачка кућа ПРОМЕТЕЈ из Новог Сада, 2014. године
.



ЂУРО МАРИЧИЋ, дипломирани инжењер, књижевник, друштвени и спортски радник, хуманиста, рођен је 13. новембра 1934.г. у Хашанима, код Бос. Крупе, БиХ, од оца Петра и мајке Данице, рођене Бањанин. Четири разреда основне школе завршио је у Хашанима, нижу трогодишњу реалну гимназију у Босанској Крупи, вишу реалну гимназију у Загребу. У Загребу је 1962.год. дипломирао на Електротехничком факултету, слабу струју, где је након тога студирао и eкономске науке али их је напусстио. Но, 1966.г.од. завршио је Школу страних језика, немачки језик. Говори још енглески и руски.

67. УБИСТВО  ЛИНЕ  САРДИНИ

(Одломак из романа)                                         

                           Злочини међу љубавницима чешћи су од било којих других!  

Јевтушенкови су, долазећи из Петровска, пристигли на имање цестом за Вотури, преко Грабика и Уздола. Сада, возећи се у Баранов, стигоше до улаза у Рибарско Насеље. Примијетише на трећој кући од Борелијевих, код Сардинијевих, извјешену црну заставу. Аркадиј уђе колима на двориште Борелијевих да чује што се догодило. Као и обично, обрадовано их дочека Софија. На њеном лицу се огледао ужас, усплахиреност, истинска жалост емотивне жене.

      – Убијена је Лина, кћерка Карле Сардини! – загрцну се Софија. Низ лијепо дугуљасто лице, клизнуше јој двије-три сузе које није могла задржати.        

      Јевтушенку застаде дах! Обузе га страшно узбуђење. Ту дјевојку је видио пред неколико дана. Изгледала му је прекрасно. Као пепељуга. Готово наднаравна, природна и његована љепота. Лептир, наљепши бијели лептир којег је икада видио, помислио је Аркадиј. “Немогуће!” скоро је крикнуо. “Та љепота мора бити бесмртна”, помислио је када је сјео за стол, на који Софија, и поред своје жалости, није заборавила да пред Аркадија стави колаче, које је за њега увијек имала спремљене.

       Тешком муком Аркадиј Јевтушенко је задржавао сузе да му се из пуних очију не отисну низ лице. Дјевојка није ходала, ношена неприродном срећом заљубљеног младог бића, она је лебдјела. Подсјећала је Аркадија на Наташу, заручницу Андреја Болконског, из Толстојевог романа Рат и мир.

      Она није ходала, она је лепршала, збуњена што је други гледају, што им је тако привлачна, што уживају гледајући је. Великом љубитељу свега што је лијепо, Аркадију, се учини да природа не може створити љепше женско створење. Једноставно, то је немогуће! Није могао прихватити да тог драгог људског бића више нема, да је мртво, да сада лежи на одру спремно да буде сахрањено. Да више неће опчињавати својом љепотом све оне који имају срећу да је бар начас виде.

      Лина је љетос завршила средњу Медицинску школу. Одмах је почела радити у Болници. Забављала се с згодним момком из села, Антонијем Ђулијаном. Момак је био пет година старији од ње. Завршио је стројобраварски занат. На његово инзистирање заручили су се чим је она завршила школу и почела радити. Он је дошао из гардијске јединице, висок, лијеп, војно одијело му је добро пристајало. Сада, када је дуж ријека Јуме, Јадове и Светиле, завладало примирје између зараћених Келта и Трачана, Антонио је  могао доћи кући на неколико дана да се обаве заруке. Био је веома сретан што је то учињено. И Лина је блистала од среће, иако је сматрала да је за удају још рано, није пристала да се утаначи датум женидбе. Уосталом, рат још траје, ко знаде ко ће га преживјети.

      Антонио Ђулијано није лако поднио одбијање Лине Сардини да се утаначи датум вјенчања. Бракови се склапају и у ратно вријеме, и дјеца се рађају! Ако је рат, живот није стао, он се и даље одвија, иако у тежим околностима. Почеле су га мучити сумње. Те сумње су се још више појачале када је она почела радити у Болници у Баранову. Подгријалавали су их све рјеђи њени телефонски позиви свог заручника. У задње вријеме је много чешће морао он звати њу. Примјетио је да њу ти телефонски разговори све мање радују.

Пјер Тофолети
Јавила му се мисао да у Болници има младих доктора, да они можда удварају његовој дјевојци. Неки су од њих и неожењени. Можда неки од њих и спава с њом када је дежурна. Страшан осјећај да губи вољену дјевојку, с којом се забавља већ три године, мучио га је из дана у дан. Чинило му се да не губи само дјевојку, да губи много више. Здравље му се почело нарушавати, мучи га несаница, изгубио је вољу за храном, пала му је концентрација. И другима је почео изгледати као мјесечар. Затицао је себе да чисти оружје па се одједном преда мрачним мислима о свом будућем животу. Све су му се мисли вртјеле око његове прелијепе дјевојке, која можда више и није његова. Није могао живот замислити без ње. А у својој несаници, када би му дошао некакав слаб, танак сан, виђао је Антонио Ђулијано своју драгу Лину у загрљају једног младог лијепог доктора.

      – Доктора она хоће! Доктора, а не бравара – проциједио је себи у прса, оборене главе. – Ја ћу њој дати доктора! – букнуо је одједном некакав снажан, еруптиван гњев у њему. До сада му се та срџба није показивала.

      Није више могао контролирати своје мисли ни поступке. Чинило му се да ће бити страшно осрамоћен ако га Лина напусти, уда се за неког другог. Пријатељи ће га зафркавати. Неће му дати мира. Већ види увијек подругљиво, злурадо лице Невиа Лагостерија, чује како му у пролазу, с бицикла, добацује:

      – Остави тебе она твоја мала дроца! А, љепотане!

      Није знао што би одговорио на таква задиркивања. Стезало га је у грудима при помисли на њих.

      – Не, не! Не може ми та курвица направити то. Види само како се узохолила од када је почела радити у Болници. Сасвим се промијенила. А како и не би, сада доктори облијећу око ње! Више не хода по земљи, лебди као лептир у зраку! Приредићу ја њој вјенчање! Са доктором!

*

      Доиста, чаробна Лина је имала удварача. Доктор Алберто Форћели, тридестогодишњак, залудио је младу дјевојку. И она је осјећала да губи разум, само из сасвим других разлога него што га је губио њен заручник. Колико год је он осјећао велику несрећу која га је одједном снашла, она је осјећала још већу срећу што је запљускује са свих страна. Нису је гледали само млади лијечници. И они најстарији су били испуњени задовољством када им се насмијеши та нова млада љепотица какве до њеног доласка није нико видио у Болници. А Лини осмијех није силазио с лица. Остарјеле сестре су је мрко гледале, подсјећала их је на њихову старост и ружноћу, средњовјечним се није свиђала, јер доктори нису сада више били љубазни с њима као некада.

      А Лина је лепршала ходником као егзотична птичица, улазила у болесничке собе, празнила ноћне посуде, гледала сваког пацијента, питала да ли нешто требају, трудила се да угоди свима. Било јој је важније да је воле пацијенти него сестре, које су долазиле на посао свака са својим проблемима, нека се жалила на старачку болест, а нека на непроспавану ноћ због болести дјетета. Млада дјевојка није имала никаквих невоља, једина јој је брига била како да раскине заруке са Антонијем Ђулијанијем. У њеном срцу те заруке су већ биле раскинуте.

      Тако се није осјећао повријеђени несуђени младожења. Он је сковао неразумни осветнички план. Није му било тешко да из касарне изиђе с калашњиковим. Дисциплина је попустила од када је на фронту око три ријеке завладало примирје. Добро је познавао Линине навике. Лијепо је вријеме, субота је, Лина данас не ради, она ће сигурно бити на купању, она то не пропушта, радо долази на плажу.

      Зна Антонио и мјесто гдје се сунча његова љепотица која више није његова. Зна он гдје се трба сакрити. Мора бити близу. Само из велике близине калашњиков је поуздано оружје. На већој удаљености растурање метака је осјетно, постоји доста велика могућност да је не погоди смртно. Пребацио је паљбу на полуатоматику.

      Пустио је најприје један кратак рафал, толико је још био присебан, да се дјеца,  млади разбјеже, да се одманку од ње, не жели да страда још неко. Њу ће он, само њу, само је та дрољица упропастила његов живот! Шокирана, успаничена, запрепаштена дјеца, која су се сваки дан купала ту на пјесковитој плажи, удаљеној свега сто метара од насипа и цесте иза бедема, поскакала су са лежајева. Она што су се налазила у ријеци појурила су ван из воде, надали се у бјежање према селу и насипу. У трку су се раздвајала, свако је бјежао према својој кући, расули су се по пашњаку.

     Лина је скочила са лежаја, избезумљено појурила према кући, оставила је лежај и своје козметичке производе, крему за заштиту од сунца, од комушине плетену торбицу. Ко да мисли на те глупости, спашава се живот. Трчала је лако као газела, дохватила се већ друге половине пашњака. Одједном је осјетила како је фантастичном брзином кратак рафал пресјече преко леђа. Страшан бол, резак, наговјести крај њеног свијета. Није стигла ни крикнути. Она посрну, омами је омаглица, изгуби свијест, сруши се.

      Нека дјеца су већ успјела прескочити преко насипа, који их заклони, нека су се пењала на њега. Она која су закашњела пристизала су близу насипа. Антонио Ђулијани повуче још једном обарач, кратак рафал већ немоћних метака дохвати Лининог брата по бедру лијеве ноге, десет метара прије насипа паде дјечак, али настави бауљати. “И њега, и њега сам средио”, шаптао је у полусвјесном стању Антонио Ђулијани. “Сву, сву фамилију бих требао побити, сви су они ђубрад”.

*

      Аркадиј одлучи да пођу изјавити саучешће ожалошћеним родитељима. Када пружи руку Карли, обученој у црнину, гледајући је тако сломљену, убијену, Аркадиј, у којем се накупило претјерано много јада, није могао суздржати сузе. Први пута након пуних педест година, од 1943. године, сузе му навријеше као бујица из очију, није их могао задржати. Све што се у њему накупило бола, јада, осјећајне напетости, сада је поломило брану, сломило му снагу воље, његову пословичну чвртстину. Као два поточића сузе су му цуриле низ образе и сливале се на кошуљу. Бертина га никада није видјела тако ожалошћеног. Зачуђени су били и отац и мајка покојнице, ни они нису плакали с толико обиља суза, што је граничило с немогућим.

      А Аркадиј није оплакивао само дјевојку, он је оплакивао жалосну ситуацију у којој се нашао он, његов народ, Трачани, и други народи, Келти и Скити, који се боре да буду засебни народи. А извана их њихови вјековни непријатељи подстичу на свађе, сукобе и трвења. Имају своје мрачне циљеве, који се већ више стољећа не мијењају: да их потчине, однароде и овладају њиховим просторима и богатствима. Нажалост, увијек се нађу и домаћи издајници, који са својим ситним рачуницама постају слуге страних агресора, помажу им да оставре своје интересе. Не понавља ли се сада то, ко зна који пута, такав случај са Предсједником? Зар он није слуга Нијемаца и Американаца?


¤

 

РЕЦЕНЗИЈА

      Рукопис Ђуре Маричића СТВАРАЊЕ НОВЕ ЕВРОПЕ. ПРВИ ЕВРОПСКИ РОМАН говори о догађајима у Хрватској током распада Југославије деведесетих година прошлог столећа, а преломљен кроз ракурс главног јунака, аполитичног Србина, одгајаног у духу југословенства и у мешовитом браку (што ће се показати и као најтрагичнија позиција на тлу Хрватске и Босне).

      Исувише велика концентрација трауматичних догађаја и почињеног зла на овом простору изнедрила је и посебан језик писца, који је топониме ових простора, као и све бројне ликове у роману назвао симболичним именима, као очигледна и веома јака потреба за отклоном од времена и простора о којем пише (за разлику од спомена светских држава и личности који су јасно именовани).

      У томе се, наравно, уз асоцијацију и дубљу историјску симболику простора, али и искорака из задатог нам времена, може препознати да су Трачани – Срби, Келти – Хрвати, Скити – Босанци, као и топографске изведенице из тог контекста (Карантанија – Југославија; Келтска република – Република Хрватска – Република Српска Крајина итд). Следећи ову врсту сатиричне мимикрије, сви Срби у овој прози одреда носе руска имена, не без одјека на познатија песничка и књижевна имена руске књижевности (главни јунак је, на пример, Аркадиј Јевтушенко), Хрвати сви одреда имају призвук италијанских имена (Колонели), док су (ређи) спомени Муслимана, везани за немачка имена (Ханс, Грета итд). Ово ни у ком случају не умањује аутентичност (трагичних) збивања са јасно препознатљивим менталитетским, језичким и иним обележјима места, времена и ликова у радњи овог романа на тлу Хрватске, његовог главног града Загреба, и мањих вароши на граници са Банијом, Ликом, Кордуном и Босном.

      Роман је писан течним, понекад колоквијалним језиком, и у стилу хрватске филолошке школе (као последице школовања у Загребу).

      Кроз бројна поглавља сабране су и представљене све фазе и облици и истине (трансформације појединаца и друштвених група, под утицајем националистичке и профашистичке пропаганде у Хрватској, у различитим приликама, на селу, као и у граду) током распада Југославије, преломљени кроз једно типично искуство Србина на тлу Хрватске: од политичких промена, до подозрења у предузећу, националног пребројавања, застрашивања, позива на сарадњу, минирања викендица, позива у полицију, националног цепања у згради бивших комшија, али и бракова, мобилизација, хапшења, губитка посла, бројних избеглица који одлазе (али и оних, који су овде дошли), превременог пензионисања и живљења од продаје воћа на пијаци, типичних примера свирепе освете војски на граничном подручју, у спрези високе политике са животима малих људи - појединаца, са приказима различитих типова људи, без обзира на нацију (што аутор до краја заступа као своје једино мерило).

                                                                    Славица Гароња Радованац

 

¤


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________