Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________16_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/

 Рат и песници 

¤




Пише: Енеа Хотић
 ¤ 

 Српски пјесници у Првом свјетском рату  

Рат, ријеч која, рекло би се, нема везе са пјесништвом. Но, уронимо ли у живот, сагледамо ли га у цјелости, колико је то могуће, видимо да је пјесма увијек била дио битака и ратова. Најљепше јуначке пјесме су написане у биткама. О томе свједочи читав корпус народних епских пјесама које говоре о јунацима, о њиховој храбрости и спремности да се боре за свој грумен родне земље. Увијек сам се питала, проучавајући народну књижевност, какав је профил био тих људи који су ималу потребу да усменим путем забиљеже у свијести народа кључне тренутке њихове историје. О значају епског пјевача говорио је и велики Андрић у свом дјелу На Дрини ћуприја када поробљени људи окупљени око народног пјевача упијају оно што говори и тако успијевају издржати наметнуте им муке. Увијек је исто - и тад, и прије сто година, и сад. Значај пјесника је велики. Занимљиво је да, када пјесници проговоре о неким проблемима у друштву, све се главе окрену према њима и они постану актуелни. Тако је било и са српским не само пјесницима, него уопште српским књижевницима у Првом свјетском рату. Кад већ поменух Андрића, и он је био учесник Првог свјетског рата који га је затекао  у Кракову, гдје је студирао. Враћа се у земљу, а по доласку у Сплит аустроугарска полиција га хапси и остаје као затвореник све до марта 1915. године. За вријеме боравка у затвору, интензивно пише пјесме у прози.  Ту су многи пјесници: Раде Драинац, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Симо Пандуровић, Алекса Шантић, Милош Црњански, Станислав Винавер и прозни писци попут Борe Станковића. Бранимира Ћосића, нашег Петра Кочића и других. Које дужности су обављали и колико су се активно заузели учешћем у Првом свјетском рату је мање важно. Њихове ријечи су заокупиле моју пажњу, те нити којима су нас пјесници тог времена спојили са садашњошћу. То је њихов допринос о којем треба да говорим. Доказ да стихови и нису само стихови, да живот уткан у ријечи нису само ријечи, већ шарени ћилим или варнице са топлог огњишта које нас и данас грије. Кад кажем да су стихови лијепи, не мислим дословно, често говоре о страдању и патњи, обучени су у црнину, натопљени крвљу, али су вриједни и свједоче о нашим пјесницима, о стању њиховог духа када су суочени са патњом која их окружује.


 
Раде Драинац
Са завршена три разреда гимназије, 1914. године, одлази на фронт са својом војском, а 1915. године се повлачи преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Ђовани. У земљу се враћа 1918. године.

¤

ИНТЕРМЕЦО

Ја кажем сан,
Ви кажете слобода;
Једно и друго је Тихи океан
И пена иза пароброда.

Само хлебови на свету
Не крију лице иза паравана;
све друго је — птице у лету
И лишће са грана.

¤
Милутин Бојић се са српском војском повлачи преко Албаније и стиже на Крф. Своја прва дјела ту и објављује. Његова најбитнија збирка Песме бола и поноса објављена је у Солуну, а пјесму из те збирке Плава гробница посвећује страдалим српским војницима (он је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева, које уз звуке труба спуштају у море. Плава гробница је пјесма у којој њен аутор, пјесник Милутин Бојић, даје помен српским војницима који су због исцрпљености, умора и болести свој живот завршили далеко од своје отаџбине, а сахрањени су у плавим дубинама Јонског мора, јер за њихове гробове на малом грчком острву није било мјеста.

¤

ПЛАВА ГРОБНИЦА
(одломак)

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

 ¤

Алекса Шантић од почетка рата има проблема са влашћу. У току рата је био затворен као талац и два пута у поновљаној парници оптуживан због својих пјесама. Аустроугари су га више пута током рата протјеривали из Мостара.

¤

ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ
(одломак)

Прелазим кланце, путање и међе, 
Пребирем горе и поља и село, 
Не бих ли само угледао неђе 
Твој лик и твоје освећено чело... 
Но тебе нема... Умрла си нама... 
А народ?... Ћути у траљи и љеси. 
Вај, нигдје ништа до леда и кама!... 
... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?

 ¤
Милош Црњански - вијест о почетку рата га је затекла у Бечу. На самом почетку рата доживио је одмазду због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али умјесто тамничког одјела, обукли су га у униформу аустроугарског војника и послали на фронт да се бори против Руса, гдје је и рањен. Већи дио рата провео је сам у болници у Бечу. У циклусу Видовданске песме проговара о страдањима свог народа на свој специфичан начин, незадовољан што се историја понавља, често са дозом ироније.


¤

ВЕЧНИ СЛУГА
(одломак)

Oплакали сте рат 
и мислили: сад је крај. 
О мученици, 
вешала расту више 
него син, жена и брат 
и верна су, у бескрај!


¤

ДИТИРАМБ
(одломак)

Наша је судба урликом мрети
охоло страшно по горју.
Певати, гласно разапети,
по стењу, кршу и борју:

Да је живот за слуге част,
и над весео гњили свет
витлати себе смрти у почаст,
као стег крвав и свет.

Стег дичан буна и убица.
О роде ти си изабраник њин.
Клекнеш ли животу понизна лица
нисам више твој син.


 

¤

 Милан Ракић је за вријеме рата био савјетник посланства у Букурешту 1915. године, Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену.
Косовски мотив пресликава и узима као један универзални мотив своје родољубиве поезије:

¤

БОЖУР
(одломак)


Све мирно, тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета…
Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета…


 ¤
Владислав Петковић Дис био је ратни извјештач. Преживио је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску. По повратку у Србију, брод којим се враћао потопила је њемачка подморница у близини Крфа. Овакав крај пјесник као да је наслутио - наслов његове прве и најбоље збирке из 1911. године јесте баш Утопљене душе.  Веома је важно направити реконструцију његовог живота, јер је трагика његовог животног пута умногоме одредила и основне мотиве његове поезије. Пјесма Тамница штампана је као пролог ове збирке. Изграђена је на три основна симбола — тамнице, звијезда и очију. Звијезде су дио човјекове преегзистенције, а рођење је одвајање од звијезда и почетак тамнице живота. Очи у себи имају одсјај тог магловитог, далеког, а истовремено и блиског. Јер све те очи наших предака које нас по свијету воде, како би Дис рекао, иза себе крију животе једноставне, компликоване, срећне, несрећне, крију судбине, рекло би се читаве романе:

¤

ТАМНИЦА
(одломак)

“То је онај живот, где сам пао и ја 
невиних даљина, са очима звезда,
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, к
ȏ птица оборена гнезда."

 ¤

Симa Пандуровић је учествовао у Првом свјетском рату, али је касније због болести отпуштен кући. Због говора који је одржао током рата, бива ухапшен и одведен у логор гдје остаје све до краја рата.

¤

МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГ СТОЛЕЋА
(одломак)

Све то неће дати оно што је прошло;
Ал' походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари;

Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада а увела лица, —
Ми, по милости божјој, деца овога столећа.


 ¤
Станислав Винавер је у рату учествовао као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону. Након Албанске голготе, на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник државног Пресбироа. Човек крај друма је збирка  која одише суморном спознајом о човековој пролазности:

¤

ЧУВАРИ СВЕТА
(одломак)

Громове је захуктао, 
Снаге вез'о преогромне; 
Он је за нас, бродоломне, 
Рој столећа разбуктао.

Сломљен лежи сад крај друма 
Као змија пребијена; 
У њему је глад и чума
Грозницама занесена 
Горчинама опијена.


¤

 
Милош Црњански

Зачетник суматраизма, тог књижевносг правца 20. вијека, Милош Црњански је сматрао да је основни смисао повезаност свега на свијету. То је нагласио у тексту који прати његову чувену пјесму Суматра, а чије тумачење је тражио познати српски критичар Богдан Поповић. Зато данас постоји текст Објашњење Суматре који представља програмски текст суматраизма. Све је на свијету повезано, туга због давно изгубљеног лика је повезана са руменим потоком који негдје тече. Мислим да је ово порука и свима нама. Загледани у своју прошлост, не можемо бити приковани за њу и тапкати у мјесту, она нам треба бити свјетионик на узбурканом мору дана који нам предстоје. Нека ово сјећање на Први свјетски рат, на све људе који страдаше у њему, буде наша звијезда водиља:

„БЕСКРАЈНИ ПЛАВИ КРУГ.  У ЊЕМУ ЗВЕЗДА.“   Сеобе