ПОЕЗИЈА
Искра си што је с чаролијама бдела
и у Божјем велу са звезда пала,
јер памтиш да никад застава бела
није пред груди горштачке стала.
Лета су свела попут цветних лати
и дуго у мишки сахну громне моћи,
утеху си знала пружити кȏ мати и светла прићи у немој самоћи.
Његошевом земљом ходе сени блудне
и мила се лира пропиње да оде,
да прохуји кроз векове мутне
и уместо мене стигне до слободе.
И на стази тој ка замуклом Рају
суза се Вечне пролила низ речи,
ратничка ми крила да клонем не дају
и у њима славних гроб предака јечи.
Одвећ си лепа и срце ми тражи
да римама твојим заостану били,
јер живех у добу свакојаких лажи
у ком правда кроз окове цвили.
А кад једном у Небеса плава
ова болна душа с уздахом узлети,
ти ћеш рећи златан завет лâва
и нежно у србске освите се слити.
|
ЗОРАНА
Јесен мрзне свела
и тихи ветри хује,
да л' звуке анђела
мутан сутон снује.
Кȏ благ крет пауна њен издише шум...
Одвећ плава луна
у сив слази хум.
Туга зенама гори
ко свеће снене
у маглама на прозоре.
Слути се док збори
да зле сене
извијају у просторе...
Из збирке Беле мелодијe
|
| ¤
СРБИЈА
Доба је свакаквог жала
и сурово правда окована,
тихо је магла мутна пала
пред бедемом будућих дана.
К теби је срце умело да лети
и у ватри увек кад си звала,
одвећ лепа да би могла мрети
и горда да цвилети би знала.
Кад свет тама прекрије
и звезде олуј самеље
римама ће зрак да избија,
у Небеса да бела се извије
и опева Божји део земље
с именом - Србија.
22. 04. 2014.
|
БОЖИЈА ДЕЦА
Говорили су да смо спас
и да нам имена Отаџбина проси,
Боже Свемоћни уместо нас
даље заставу у Небеса носи.
Део смо душе светле дали
и одвећ нама сунце зебе,
за колевке беле умирали
и пети се умели до Тебе.
Остала је на грудима рана
и у њима облак пусти
који су нанели рата пси.
Због Тебе смо мутног дана
ишли на Легију Смрти
и ниси нас издао само Ти.
Васкрс 2014
|
МАЛА ВИЛА
Carol Williams-Butler
Стиже из другог света
ког Бог у царству таји,
у крилу носи моћна лета
и прах благи уз њу сјаји.
Ко звук цвета када пуца
чује јаук који се дели,
приђе ко зрак сунца
и душе непреболне цели.
Одвећ у светлости мила
о правди Небом снује
и чује удар мога била.
Кȏ маслачак у пролеће кроз звезде тихо путује и на вечне ране слеће.
|
|
Небојша Бошковић 
