Нана личи на брушено огромно салонско огледало у којем се одсликава замамни лик Нане и сва прљавштина једне метрополе, психографија разврата. Читав роман одише заједничким односом Нане и Париза, па се може рећи да он има две главне личности: Нану и Париз, које имају хиљаду различитих односа. Нана је стожер, нимфа, коју опседа цео похотни Париз, његова господарица а потом његова страшна жртва. Лепотица која је познавала најлепше намештаје, сомот, брокат, пливала на осмесима, уздасима, рукама својих обожавалаца, окусила све нектаре овог света, завршава живот као разрована гнојава, цркотина, на кревету једне хотелске собе. Нана је у овом делу конкретна до испод епидерма. Она је истовремено: Венера и кужни цвет Париза, цинична заводница, али и  велико ојађено дете, нежна мајка-цвеће зла.

Нанин лик  карактеризује се кроз Золине описе, њено делање у роману, али и кроз односе са другим ликовима. Нана је у роману приказана као део суровог париског друштва, у коме је њена улога да буде вечита љубавница, али је у исто време и мајка. Њени поступци резултат су наслеђа. То се имплицитно види из новинског чланка Златна мува, који излази поводом Наниног наступа у позоришту: У њему се причала историја неке девојке, рођене после четири или пет генерација пијанаца; покварена крв, дугим наслеђем беде и пијанства, у њој се испољила у нервној поремећемости њеног пола. Порасла је у предграђу, на париској калдрми; лепа, крупна савршеног тела као биљка која је порадсла на буњишту...она је постала оружје природе, клица разарања без своје воље кварећи и растапајући Париз између својих снежних колена, мућкајући га као што жене мућкају масло. На крају чланка било је поређења са мувом, мувом боје сунца која долази са ђубрета, мувом која узима смрт са мрцина дуж друма па зујећи, играјући и преливајући се као биљур, само што стане трује људе по панталонама у које улази кроз прозоре.

Поменути текст могао би се узети као полазна тачка за грађење Наниних поступака и односа са другим ликовима. Живот жене лаког морала Нана започиње у раној младости, када одржава везе са мноштвом мушкараца ситнијег сталежа, да би са годинама она довела до уништења представнике високе аристократије. Међутим, Нанин љубавни живот може се пратити кроз два аспекта. У једном она уноси емоције, када одржава везе са Жоржом, Фонтеном и Филипом, док у другом доминира њена похлепа и жеља за новцем. На плану дијахроније, такође, уочавамо два времена: време пре везе са Фонтеном и време после ње.

У везу са Жоржем Нана је ушла изненада и непланирано. Тренутак у коме стоји пред њим, приказан је као Нанино двоумљење, борба разума и нагона, у коме на крају побеђује ово друго. Зола тиме у Нани почиње јачати клицу разврата, која ће до краја експлодирати. Њен резултат биће велика црвена мрља од крви, изазвана Жоржевим самоубиством, која ће изазивати гнушање других ликова, а понајвише Мифе: И Мифа...коме је мрља од крви задавала бригу посматрао ју је и против своје воље да би у њеној сваки дан светлијој боји прочитао број људи, који су пролазили. Он се потајно бојао ове мрље, и увек ју је прекорачавао, јер би изненада осетио страх да не згази нешто живо, голи уд опружен на поду. 

Дијахронијски центар представља Нанина веза са Фонтеном. Њихов однос је текао гадацијски од љубави до разарања, од нежности до блуда. Зарад љубави Нана се одриче старог начина живота, мења амбијент у коме је живела и постаје другачија. Њена скрушеност и скромност постају досадни околини. Међутим, чини се да Нана још више даје, како Фонтенова мржња расте. Оно што се Нани догађа, директна је последица њених поступака из прошлости, али и средине. Сама средина у којој Нана живи приличнио је трула, средина пропалих бракова, многобројних љубавника и рђаво стечених навика. Крај њене попустљвости према Фонтену јесте тренутак када је истерује из куће, док се он проводи са другом женом. Та слика је огледало слике на којој Мифа и Стенер бивају истерани од стране Нане и Фонтена.

Једини мушки лик, који остаје уз Нану од почетка до краја  је гроф Мифа. Њихова веза темељи се на промени позиција. Наиме, гроф на почетку не жели ни да чује за Нану, да би на крају постао тло по коме она гази. Његов лик прелази пут од достојанственог господина, преко превареног љубавника, до животиње у коју га  претвара, терајући га на имитирање истих. Некадашњи тобожњи страх њихове бесане ноћи претворио се сада у животињску жеђ у бес да иду четвороношке, да мумлају и уједају. Једнога дана, када је он изигравао медведа она га је гурнула тако грубо да је пао и ударио намештај; она је против своје воље прснула у смех видевши му чворугу на челу …поче да поступа с њим као са животињом, да га шиба и јури за њим ударајући га ногама...други пут он је морао да изиграва пса...он је волео своју нискост, уживао да буде животиња. Зола овде изједначава човека са чулним светом који га окружује. Поред физичких понижавања, Нана Мифу понижава и вербално називајући га њушкицом, кљусином...

Поред мушкараца Нана одржава специфичну везу са Сатеном, која јој пружа љубав и утеху. Она за њу представља мирну луку и скровиште у које бежи од грубости мушкараца. Међутим, на тренутке она постаје и извор Нанине љубоморе и беса, због одржавања истоврсних веза.

Као што смо истакли на почетку, Нанин лик се расветљава и са аспекта материнства. У односу са сином Лујем она тежи да постигне статус узорне мајке, али јој то веома тешко иде. Зола пре него што на крају угаси живот њеног сина, одузима живот њеном нерођеном детету. Ако бисмо пошли од тога да је наслеђе један од три основна чиниоца у животу човека, онда бисмо могли претпоставити да се Зола одлучио на поменуте поступке из страха да се Нанина крв не шири даље.

У Нани се јављају веома натуралистички описи различитих амбијената и људи.

Просторни описи дати су у Золином делу са делимичним украшавањем, али готово увек у функцији саме радње.  Његове боје су ужарене: црвена, жута, ружичаста, али  је основни фон мрачан. Значај описа најбоље се види из два међусобно опречна описа. Први опис је симбол раскоши и доказ да је, матерјално, Нана обезбедила лагодан живот: У својој краљевској раскоши сијала се нова соба. Сребрна дугмад блистала су као звезде на тапетама од сомота ружичасте боје, оне ружичасте боје пути, коју небо добије за лепих вечери када се Венера засија на хоризонту...златни гајтани што су падали на крајевима и златне чипке које су окруживале укрштене странице, личиле су на лаке праменове, на расплетену риђу косу, покривајући упола,  велику нагост собе чију су сладострасну бледоћу истицале... на супротној страни био је златни и сребрни кревет, који је блистао у новоме сјају резбрарија. За разлику од овог амбијента у коме Нана ужива у задовољавању својих нагона, на крају романа наилазимо на оскудан опис собе у којој лежи њен леш: Леш је почео да испуњава собу задахом. Соба је била празна. Велики очајнички дах допрео је са булевара и надувао завесу.

Париз, као други главни лик овог романа, чинили су сви они који су били његов саставни део: Ту је био Париз, књижевни Париз, Париз банкарства и задовољства, много новинара, неколико писаца, берзијанаца, и више лаких него поштених жена; чудно измешан свет, склопљен од свих дарова, начет свим пороцима, где се на сваком лицу огледала иста грозница и исти замор. 

Зола нам кроз читав роман провлачи различите типове описа људи. Наилазимо на гојазне госпође, мршаве критичаре исцеђеног лица са злим танким уснама, ружњикаве даме. Што се тиче ликова најзначанјији описи  тичу се Нане. Пред очима читалаца она се по први пут јавља на позорници у лику Венере : Нана, врло висока, врло развијена за својих осамнаест година, у белој туници, богиње, са дугом риђом косом расутом по плећима силазила је хладнокрво према рампи, смејући се на публику...била је тако бела и  обла, својим јаким куковима и отвореним уснама тако да је одговарала појави да одмах овлада целом салом. 

У опису Нанине хаљине на једној од прослава, почињу се наслућивати наговештаји Наниног посрнућа: У хаљини од белог фулара, лакој и набраној као кошуља и у малом пијанству од кога је била бледа и уморних очију нудила се са мирним изразом добре девојке. Лишће са руже у коси и на грудим опало је; остале су само дршке. Стенер брзо повуче руку са њене сукње, убо се на чиоду...и потече неколико капи крви. Једна паде на хаљину и окрвави је.  Наиме, поменути цвет, могао би симболизовати Нану, која ће на крају доживети његову судбину. Кап крви ће се до краја романа претворити у огромну мрљу, сачињену од свих Наниних жртава.

Као специфична појава могао би се посматрати младеж, који Зола описује на Сабини, који истовремено на истом месту има и Нана. Ова истост могла би се посматрати као тежња да се покаже заједничка црта ове две жене. Оно што их повезује била је чињеница да су љубавнице, с тим што је једна била у браку, а друга се у исти умешала. Овај белег, могао би се протумачити као спона између Нане и Сабине.

Опис који представља врхунац како романа тако и натуралистичког поступка, је онај који приказује Нанино беживотно тело огрезло у богињама:

Нана остаде сама, лица уздигнутог у светлости свеће. То је била једна маса, гомила гноја и крви, хрпа смрдљивог меса бачена ту, на јастук. Гнојаве бубуљице рашириле су се по целом телу, једна до друге; спарушене и слегнуте, са свим изгледом блата, оне су већ личиле  на неку буђаву земљу на овој безобличаној каши где се црте више нису познавале. Лево око се потпуно изгубило у гноју; друго полуотворено, удубило се као нека црта, гадна руба. Из носа је цурио гној. Велика црвенкаста кора пружила се од једног образа и прелазила преко уста искрививши их у грозан осмех. На овој ужасној и гротескној маски ништавила, коса, лепа коса, задржавши свој пламени сјај сунца, расипала се, преливајући се као злато. Венера се распадала. Рекло би се да јој је бацил, који је задобила у каљузи напуштених мрцина - та клица којом је окружила мноштво људи избио сада на лицу и претворио га у трулеж. У овом опису Нана се подиже и до једног симбола који је пре Золе изразио Бодлер у песми Цркотина: И најлепшу жену исисаће једнога дана смрт као црв и лешину крај пута. Коса која је једина сачувала свој сјај, симболизује истовремено смрт, препуштање и предају .

Золин роман пример је натуралистичког романа,  али је истовремено и слика како француског тако и европског друштва у једном историјском тренутку. Под његовим пером уобличен је један нови свет у књижевности, јединствен као визија, пун контраста, олује и лепоте, као што је и сам човек, друштво и сама природа.