Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________3_

 Сто двадесет година од рођења Црњанског

http://www.knjizevnicasopis.com/broj-1/3

Милош Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Мађарској, у осиромашеној грађанској породици.
Одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Основну школу завршио у српској вероисповедној школи у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста.
Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада неће завршити.
А 1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист "Дан".
И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист који са тугом посматра реликвије своје младости. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтарство из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.
У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона, августа 1941. одлази у Лондон. Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. У Југославију се вратио 1965. године.
Црњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима, а најпознатија су:Ламент над Београдом (поезија) и романи: Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Друга књига Сеоба , Роман о Лондону.
Преминуо 30. новембра 1977. године. у Београ
ду.


    ______________________________________________________________
 
ПРИВИЂЕЊА

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна 
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна
што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању?
Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека
А чини ми се, једна једина, таква блиста кап
над песком пустиња, и тла над земљом, далека.

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени 
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

у Данској 1929.





СЕРЕНАТА

Чуј, плаче месец млад и жут. 
Слушај ме, драга, последњи пут. 

Умрећу, па кад се зажелиш мене, 
не вичи име моје у смирај дана. 
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. 

Певаће ти: да сам ја љубио јесен, 
а не твоје страсти, ни чланке голе, 
но стисак грања руменог увенутог. 

А кад те за мном срце заболи: 
загрли и љуби грану што вене. 
Ах, нико нема части ни страсти, 
Ни пламена доста да мене воли: 

Но само јабланови вити 
и борови пусти поносити. 
Но само јабланови вити 
и борови пусти поносити.


 

¤


 
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/broj-1/3



¤



ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ

 

Цео нам је дан дуг, и досадан.

До вечери, кад се, кришом, састајемо.

Пољубац један, брз, и неугледан,

доста нам је. Да се ​​свету насмејемо.

Да одемо у ноћ, као да смо криви.

Лако, као тица, која кратко живи.

 

Наш вити корак не везује брак,

ни невини занос загрљаја првих.

Него осмех лак, што цвета у мрак,

на усницама са две-три капи крви.

Руке нам не дрхте, од стара прстења,

него од жуди, страха и сажаљења!

 

Ах, није тај страх само наш уздах,

кад видимо шуму, како лако цвета.

Него је то плах, испрекидан дах,

којим би некуд даље, са овога света.

У Слободу, куд, над нама, гране језде.

У прах мирисан, куд липе распу звезде!

 

Узеше нам част, али светли сласт,

небесна, као понос, на нашем лицу!

Наша је страст гурнула у пропаст:

лажи, законе, новац, и породицу.

Од понижења нам је клонула глава,

али нам се, у телу, пролеће спашава!

 

Наш тужан осмех благосиља грех;

жиг оних који љубе, на свету целом.

Цео нам је дан дуг, и досадан,

и пролази у ћутању невеселом.

Тек увече, слободан ко у трави цвет,

ја те чекам. На једној клупи. Разапет.

 

Београдски универзитет, 1919.