Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________4_

    Кратке приче   

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
  


 С ВЕТОМ У ЛЕЂА 


Шта се све може бацити у канал-крајпуташ, сред обрађених њива?! Покушаћу да се сетим:овчија кожа, луковице перунике, хиљаде пластичних флаша, кеса, ве-це шоља, омот наполитанки, џакови од ђубрива, пластични лавор, класично смеће-у кесама и ван њих, шпорет без рингли, врата од веш машине...

Док ветар незамисливо снажно дува, тамо негде, од Дрине, ја непоколебљиво јездим на бицилу, ка зацртаној тачки;идем до малог поцерског села, петнаестак километара од куће, да некога изненадим, да хуком ветра збришем какофонију претходних дана, да осетим Сунце, да спознам Живот, да сачувам Себе.Таман помислим да ће бити лакше окретати педале, он удари тако ненадано, тако снажно, на махове, да једва успевам да одржим равнотежу.Окрећем педале свом снагом, а чини ми се да стојим, ветром савладана, хуком обгрљена, сјајем далеке звезде угрејана. 

Вожња више личи на борбу, али-зар се живот, сам, не своди на исто?! Баш зато, што сваким пређеним километром побеђујем и себе и ветар, ја видим, чујем, осећам јаче него икада.Са њива се подиже прашина, трактори неуморно брекћу, дрвеће се повија да ми покаже одакле ветар дува, али, видим и сама, видим-одакле не треба, да ми отежа, да ме обесхрабри.

Дворишта, углавном, празна, најчешће запуштена.Покоја старица седи на нахереној клупи, крај капије некадашњег домазлука, чкиљи, гледа ко пролази-нема шта друго, нема куд, нема коме, нема се...

Пред једном кућом, застакљена веранда, китњасте завесице, унутра царује огромна палма;помислим како је та драга жена, пре много година, када је видела море-понела семе кући, ваља се дати живот свему-палма је поносни подсетник на другачије поднебље, на ОНО време, кад се могло, имало са ким, а и коме, богме и куда ићи.Сред кадифица, мушкатли,покоје георгине у хладу шљиве, палма постоји и живи, сама себи довољна.Храњена сећањем, упорним бегом од Овде, Сада и Ништа.

Сеоско игралиште, неговане траве, чека на дерби у недељно поподне, када се стоји уз ограду, и дозива комшија да врати лопту у терен.Млада мајка, Ромкиња, диже над коритом тек опране панталоне, малени тепих се већ суши, сунце продире у унутрашњост убогог кућерка...кошчате руке раде, повијена леђа се гибају над коритом...да ли зна да је јуче био Светски дан Рома, да ли је до ње стигао барем дашак прича, не знам...бољитак јој није дошао, то видим.Одмах се упитам-када сам се то усудила да помислим да ми је живот тежак?!

Сеоски ковач је наткрио терасу дуж куће плавим лексаном; сем металних елемената, неприродно плаветнило, болесно од сунца, држи се за сиве зидове низом канапа, разапетих као на Голден Гејту;као да се мост располутио, и неким ветром, луђим од овог, долетео до ковачевог дома.Пролазим поред старе куће, једва видљивих трагова живота иза мусавих прозора-ту ће цветати мирисни бели и плави јоргован, и "оно" цвеће што га памтим из детињства, лоптастих, беличастих цветова.Дечаци се играју авиона, шире руке, рукави се надувавају, као крила ;они лете, лете, лете...

Млада пшеница се трепераво таласа на сунцу, дајући све нијансе зелене, чинећи поглед нестварним, као у летњој јари, као пред фатаморганом.Стварност се, ипак, јасно оглашава, каналима препуним смећа, свакојаког смрада-враћа причу на почетак.Зашто не волимо то што јесмо?

Док стајем крај пута, да се боље заштитим од ветра-неуморног, осећам : ово је мој дом. Полазим, а ветар наједном поче да ми дува у леђа-седим, а идем, које ли радости, јухууу!Гура ме, гура, носи, подиже, коса у бестежинском стању, ја се осећам као првонаграђена на важном конкурсу-питам се, зашто ли се мојим ђацима тако свидела прича Дина Буцатија "Колумбар", остаће тајна, памтим још ту тишину док сам говорила, бринем се како ћу стићи да одговорим на све обавезе следећих дана, радосна сам јер сам неком приредила радост...шашаве мисли јуре мојом главом, све слободнијом, све чистијом, све мирнијом...


______________________________________________________________


 ПОГЛЕД У ОЧИ 

 


Кишно БГ преподне, улице сиве, блатњаве, возила тутње, редом упадају у исту рупу-док купујем у радњи на прометном углу, дође ми да изађем и питам их-да ли знате куда сте пошли, где ћете стићи, да ли је вредно те халабуке, те машине чији сте део-а прождире вас рутински и неумољиво?!

Никако да уђем у неку од нових и чистих трола, на којима пише: ВОЛИМ БГ, ЧУВАМ ВОЗИЛА, тек да нас подсети на нешто сасвим обично, разумно и нормално;тискам се у старим, улубљеним тролама из деведесетих (осамдесетих?!), које лети греју, а сада-успешно, и природно хладе, кроз заломљена врата, поклопце на крову (чак осетих и кишне капи), замагљене прозоре.Возим се, као у неком расходованом облаку-ништа не видиш, у возилу не пише колико има станица дуж трасе;решавам квиз питања са Маселовог паноа, нису лака, никако, тек нешто више од пола одговора знам.

Најзад улазим у лепо возило, кулисе су другачије, надам се новом чину.Само људи су исти: дугокосе, промрзле средњошколке црних ноктију, издашно црним опцртаних очију, као у јапанском НО позоришту, личе ми на неке гротескне лутке,загледане у Нигде, вољне за Ништа, спремне на Све...даме, богато замаскираних година...велеградом додатно изнурени старци, који чудесно брзо први кроче у возило-потом, никако да савладају пут до седишта...звоне телефони:да ли си учила биологију, вежбај математику, молим те...немој ти куповати хлеб, ја ћу...(говорном аутомату):хало, ја сам, зовем те да те замолим да убрзаш свој део посла, морам да завршим рад...

Нико од њих не трпи само једну једину, тако природну ствар-поглед у очи.

Еспрессо у Греенету је диван, гојазна госпођа бира део за пушаче, непрекидно понављајући:овде су еколози, овде су еколози;да, лепше нам је без њене цигарете, фалсета и животињских остатака на глави и око врата.
Киша јењава, дан се пуни лепим вестима-одложићу за неки други пут ту неодољиву потребу да некоме кажем нешто, најважније.Купујем млевену кафу, да обновим сећање на те тренутке у кафеу, уз другачије слике и звуке.

Излазим на исте улице, нова, другачија, а отвореног погледа - као и увек


        Мирјана Дурутовић Мозетић