Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________8_


  Песници - наши савременици 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
   

ПУКНИ ПЕСМО

 

Кад салијем слово у олово
Пукни песмо па заглуши уши
У муку сам болове болово
Пукни моћна противника сруши.

Пуцњем Духа радост ми објави
Јер разјазих воду у слободу
Пуцај моћна моћ победе слави
Тобом сретох лавића у ходу.

Пукни песмо радошћу надошлом
Са тршћаком нек трепере кости
Царуј силна над тужњавом прошлом
Тобом нађох уљаник радости.


 ~ Рајица Марковић ~




ПЕСМА

 

Држи ме на длану
и кад те сумња стеже
а моји кораци беже
у ноћ дивљу необуздану
кад музика се разлеже
кроз немирну помахниталу васиону.

Нађи ме у себи
у своје дубине ме вежи таласом
што са мојим се сроди
у бекству ка слободи.

На длан ме стави
као птицу што стреми небу
својом ме нежношћу зароби.
мој сан да живи у твојој јави.

Препусти ме без страха поплави
и не брини – 
моје срце увек теби доплови.

Не стежи ме у шаци
сломићеш крила веселој птици
само ме на длану држи
увек се теби враћају моји кораци.


~ Зорица Савић ~





ОСМИШЉЕ ПОЈАВА

 

Што је било - више неће бити
Отуда не постоји моје Ја
Док успомене
Безусловна стварност
И привид слободне будућности
Пишу концепт личности
Ми песници препричавамо у нас срочено
Надајући се да је свеопштем Ја
Ближи онај у кога је садржај пунији
Иако би свако од нас најрадије одабрао позив
У коме Знање светлости није плаћено мрачном страном бола
И свако би више волео
Да се сав прогрес природе улива у његово добро
Док другог избора немамо
Смејемо се због осмишља појава
Због чијих би кретања и гибања најрадије плакали
И тај осмех који говори колико смо собом порасли
Краси нам лица међу инфериорним
Док га сами никако и никада нисмо изискивали
Мрмљамо себи у браду
Чисто да не изгубимо осећај живота
Иако је свака безусловна процена њега
Била мимо наших стремљења
Док је љубав увек више била дар
Неголи је била стварност бивства.


~ Марија Лесан ~



ПЕСНИК

 

Пролази кроз дан непрозиран
стешњен између два сунца
зарекнут да остане читав.
 
Узбеснео дан без ларве надања
хвата га растрешеним зубима
гњечи костурњачу да се изрекне.
 
Покор га пориче, непокор отвара
бодеж му се сидри у немоћ саму,
дан је спреман да га поједе.
 
Са крстаче гледа двосмислице
крије шаре разапете и виче:
једи ме, извитоперени крвниче.


~ Драги Тасић ~


ПРЕНУЋЕ

 

Јулијани


Ливадом срца мога настаје зимска чама, 
Зелен се јечам њише: бледа бешумна свила... 
Гранале песме моје, луде, без стабла, саме, 
на њима места има за сва славујска крила.

Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене, 
измишљен грех безболан чежњом ко зора руди, 
извита дуга небом пружила лук до мене, 
стасалог да буду без руку загрљај срцем жудим.

Пастирке нежне и беле, а ти им чедна друга, 
сунцу доброте пењу са твоје и моје стопе. 
На моме путу сад је мртва коприва — туга. 
Пољупци кише све више ђурђевску траву шкропе.

У нашем шору насањао се глушачки камен 
што топлином греје све када је глуво прело. 
Оснежио јаблане месечев сребри пламен, 
разбежале се звезде, пробудило се село...


~ Бора Д. Симић ~



¤



ЗВЕЗДАМА
 
Да ли вас чудо удружи неко
Ил километри сна пробдевени
Кад једна другој тако далеко
У истом зраку сијате мени

До вас да стигнем не бих дочеко
Па да вам летим брзином сени
Ал знам да негде некоме преко
Чини се да смо већ сједињени

У очи многе сахраних башते
Кристалног цвећа божије машते
Многих ме мора купаху вали

Ал све се опет то са мном спаја
Не одох никуд у сну без краја
Сваки је део бескрајно мали

~ Никола Живановић ~






ТРАГ

 

Само траг си бића отиснут у лишћу

покрет што је у шум себе закопао,

тек зачуђен поглед оборен на шаке

што се у мој бол дуго загледао.

 

Бачена си жеља као мост од канапа

развучен високо изнад сиве јаве,

спуштен с мога тела да буде причвршћен

стиском око твоје изгубљене главе.

 

Ти, трапава нота глупо извучена

да буде свирана у погрешном трену,

безобразно хтење чежњом подстакнуто

лоше прикривено у напетом телу.

 

Једва да си нешто, сасвим ситно, мало,

у магли слућено, добро сакривено,

а опет си близу да ти дах осетим

осврнем и мислим  да је овде неко?


~ Марина Богдановић ~



У ГОРАМА ЧУДО

                         

Слободану Стојадиновићу 


Чудовит сонет мним али не не зимски бели 
У горама високим једино песми тесно није 
Док дува кошава и петнаест испод нуле је 
Овде снегом прекривена жеља у срце се сели 

Вазда са планине вриште митски коњаници 
И на огњишту предачком ватре распаљују 
Ту згрејаће кости посланица древна коју 
Од гласова и слова у језику носе у бројаници 

Мудро у благости зборе сељаци у завичају 
Чим се магла спусти са Старе планине 
У глуво доба кад пси чувари ланце кидају 

Душа у зубима низ кланце и клисурине 
Е тек са првом зором виде се трагови и двери 
У снегу и тору: Какве ли нас походише звери


~ Обрен Ристић ~