Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________10_


     Две кратке приче     

  Сунчица Радуловић Торбица  

 ЧОВЕК И ПТИЦА

Густа магла се спуштала и злокобно прекривала равницу. Лењо, али претећи, шуњала се кроз простор протеравши и последњи сунчев зрак. Попут беле немани која тихо клизи и гута све пред собом, освајала је победоносно простор. Птица у лету, изгубивши битку са њом, нестајала је у наборима тог тешког плашта и  ударила у велико, разгранато стабло старог, чворноватог храста. Ударац је био снажан, изненадан. Од његове силине птица је почела да пада и клизи ивицама грубе, храпаве коре. Понирала је кроз влажан, хладан ваздух,  ошамућена и окретала се при паду. И само струјање ваздуха и покушаји да се одржи у ваздуху били су болни, а додир са земљом готово погубан.

Изнад ње је стајала висока мушка прилика. Тај горостас у тамном капуту, изненађено је пропратио необичан суноврат и наставио  немо да је посматра у гомили лишћа крај самих рубова својих ципела. Лагано, пажљивим покретом да је не уплаши, збуњени човек је подиже. Дисала је плитко, готово нечујно и гледала га са длана немоћно, тужним погледом. Није желео да је остави тако рањену и промрзлу, ту, на влажној и блатњавој цести.

„Шта ћу са њом?“ - размишљао је само један кратак тренутак а већ следећег је ставио у недра.“Ту ће јој бити топло!“ – помислио је и кренуо ужурбаним кораком у топлину своје собе.

И када су иза затворених врата остали студен и киша, није се усуђивао да је извади из недара. Само је нежно придржавао и проверавао њено дисање. Напослетку је птица заспала. Необично се осети тај горостас нежног срца, посматрајући је онако немоћну, малену и уснулу. Причао јој је готово нечујно и миловао погледом, све у страху да јој неким грубљим покретом случајно не нанесе бол. Птица се ускоро навикла на његов глас и осетила сигурност у топлини његовог наручја. Хранио ју је пажљиво, обазриво и будним оком пратио њен опоравак.

Знала је да мирно стоји на његовом длану или се спусти на његово раме у повременим покушајима лета. Унела је радост у собу пуну старог  гломазног намештаја и тишине, коју су до тада реметили само откуцаји зидног сата и пуцкетање пећи. Својим цвркутањем које је подсећало на ведро чаврљање покидала је густу завесу сете, усамљености и празнине. Насмејаног погледа и озареног лица пратио је њене покрете и уживао у живости коју је носила у себи. Без страха је уживала на његовим грудима, слушајући причу његовог живота, испрекидану тепањем и нежностима. Обраћао јој се блискошћу и топлином попут брижног родитеља. Тихи трептај титрао је над њима чинећи складан облак сигурности.

Иако су почеле да их све више вежу нити навике, човек је знао да ће доћи дан када је мора пустити да оде. Ту помисао је дуго одлагао због бриге, али је полако почело да израња  признање о себичној жељи да се одрекне тог нежног бића које је изненадним уласком у његов живот донело  боје какве дуго није видео сакривен од света.

Предуго је разочаран и усамљен тонуо у своју самоћу, свесно се одричући контаката са људима и лепоте које то међусобно прожимање доноси. Сад је стајао пред птицом причајући и дишући другачије, растерећен страха од осуђивања, прекоревања, немоћан да се суочи са чињеницом да ће после њеног пуштања уронити поново у своје сивило. Или је можда овај нови зрак осветлио далеке рубове његове душе у којој се преламајући светлост промаља његов нови одраз у огледалу?

 „Да, време је да оде!“- признао је себи. “Она припада свом свету!“- размишљао је, а успут га болно опече истина о сопственом бивствовању.

Да је пусти са прозора или положи у мекоћу срећне траве? - размишљао је. Да ли је спремна? Ваљда је добро, убеђивао је себе, смирујући своју савест. Њени живахни покрети му улише наду, те је он пусти и испрати погледом пуним љубави. Знао је да ће ускоро наћи своје или неко друго јато. Гледао је још дуго, док се није претворила у сићушну тачкицу и нестала у облаку. „Лети, драга птичице, и буди срећна где год да си!“ – помислио је додирујући нехотице место на грудима на коме је до недавно лежала.

Шетајући тако градом у свом дугом огртачу, по суморном и кишном времену, само је још покоји пут набраног чела, погледао у небо питајући се где ли је мала птица. Некако је осећао да је порасла и ојачала. Ту у недрима осећао је дамаре њеног срца. Необичан осећај повремене празнине испуњавао је осећај милине при помисли на то слабашно биће, које је било његов краткотрајни пратилац... Тај кратки суживот, даде му нешто што дуго није имао: радост, мир и срећу која израња из лепоте давања, па сија осветљавајући и његову душу.
       Једног јутра га пробуди топао сунчев зрак, који се пробијао кроз крошњу дрвета и поигравао се милујући му слепоочнице. Кроз одшкринут прозор осећала се свежина јутра. Одједном је осетио нежан додир на свом образу и необичам мирис му заголица ноздрве. На јастуку је угледао необичан цвет, нежних, прозирних латица.“ Како се ту нашао? Можда ветар?“
     Весели цвркут птица га прену из размишљања и он погледа кроз прозор. “Да ли је то мала птица?“  Не, биле су то друге, дивне птице. Њихова опојна песма му разгали груди и он је схватио да овај свет не би био тако леп без њих.
Живот је леп, а љубав је у нама и свуда око нас – прошапта, а ветар његов шапат разнесе равницом.


 


¤


 
ВИОЛИНИСТА

Одјекују плочником уморни краци, а њихов ехо нестаје у даљини пусте улице. Уличне светиљке бацају слабо светло, које једва трепери у тамној ноћи без звезда обавијеној маглом. Стари виолиниста се зауставља на трен под светиљком, пали цигарету и погнуте главе, увучене у оковратник старог, надимљеног капута, спушта обод шешира и клизи у хладноћу ноћи. Под руком му у похабаној, кожној футроли виолина са којом деценијама другује. Пуцале су њене струне, цвилела је болно понекад стара другарица али је била увек ту, до последњег госта, чаше и песме. У његовим рукама она је будила, опијала, умилно гудила, заводила, одводила у даљине, подизала у висине... Није је осећао под руком. Некако је срасла са њом и одавно постала део његовог бића и доносила једину радост живљења.

Влажна ноћ терала је ретке пролазнике са улица, као што је облацима и маглом сакрила звездани свод над градом. Кораком спорим, изгубљених мисли, мутног погледа, који се губио у даљини, виолиниста се кретао уском стазом моста. Као и сваке ноћи ишао је истим путем према кући, у којој га нико није чекао. Још не може да се ослободи облака алкохола, дима, звука и гласова који га прате од изласка из кафане.

„Не жели кући!“ - однекуд му изрони мисао, која је бивала све упорнија и изборила се из гомиле ускомешаних и нејасних. Сиђе са моста и крену стазом поред реке. У тмини су таласи правили тек видљив одсјај, преклапајући се и ударајући у обалу. Тежак мирис влаге из ваздуха, реке, влажне земље и лишћа које трули, мир и тихи шум таласа, коначно растераше онај кафански облак. Стојећи тако, сам на обали, уздахну, а затим кроз дуг издах отеше се тихи крици туге, чежње и немира. Као талас прођоше  телом неми јецаји у слабом, а затим све већем дрхтају, помешани са јесењом хладноћом ноћи. И стајао је тако да ли тренутак  или вечност, затворених очију, стиснуте душе и дланова. Нешто му хипнотички подиже тешке капке.

Промаљао се месец и бацао лагану светлост - али довољну да растера густо црнило суморне ноћи. Са том светлошћу као да поче да се враћа полако мир у већ промрзло тело старог виолинисте. Једнолични шум таласа до малопре злокобан, постаде одједном умирујућ. Доносио је спокој. Одједном  осети  таласе који као да пролазе његовим телом и проже га доживљај сједињености са реком, дрвећем, травом, свим мирисима и шумовима... Усправи се са новом снагом коју донеси буђење. Тргну га дозивање из непосредне близине, праћено ужаснутим и уплашеним покушајима човека да се одржи на површини воде. Великом брзином загази у хладну воду и крену у дубину. Вода је нaтопила дебелу одећу и отежавала му кретање. Струја га је вукла и ускоро није осетио тло под ногама, али је успео да руком зграби изнемоглу прилику. Тек у том тренутку постао је свестан да му је виолина још под мишицом. Покушао је да и другом руком прихвати човека, који га је својом тежином вукао у дубине ускомешане реке. Покрети двеју особа у тој борби са таласима посташе силовити и у тренутку виолиниста осети како клизи футрола са инструментом. Само тренутак је застао, а већ следећег чврсто обгрлио човека око струка. Виолина је нестајала у мутним таласима. Две уморне прилике загазише на обалу и сручише се у влажан густиш уз реку.

Враћао се мокар, промрзао, под отежалом одећом и празнином под руком. Са сетом је размишљао о својој виолини. Некако је још жуљала она празнина. Oбамрлост и хладноћа успоравали су му ход и мисли, али он тога није ни био свестан. Слике из живота и дружење са виолином су филмски пролазили његовим мислима и нестајали у мутном одсјају његових очију. Знао је да ће потрага за другом донети тугу, a однети многе дане. Сећање на страст и радост коју је уносила у његов живот плесали су му пред очима у живом и разиграном ритму. Помисао да ће се његове руке дружити са другом изазва му болан грч у телу. Схвати да ће ипак нека друга гудити до краја плеса. Стара - остаје у вечности његовог неба, оку и сваком трзају руке. До последњег даха је дисала уз њега  и победила у борби за оно што је славила цео свој век – за живот.  Учини му се на трен да се њеним одласком усељава пустош, а онда је присећајући се захвалног погледа човека са обале, препознао у таласу који га преплавио - спокој!

¤
 

Ана Леа Моралес
Улични виолиниста