ПРВИ ОСВРТ НА КАРАМАЗОВЕ

            Нико не уме да измисли и удеси причу онако како сам живот уме. Писац може само да се послужи примерима из живота, и да своју причу изгради до најмањег детаља, доводећи ситуацију до безизлаза, до безнађа. Ако то писац уради мислећи да је направио савршену причу, преварио се. Ако је тако разрађена прича, никако није савршена. Живот је савршен, јер у свакој прилици оставља макар најмањи излаз из лудила, наду у спасење, у нови почетак.

                Достојевски разуме живот, и одлично разуме реч. Зато је успео да живот преточи у књижевно дело, без просипања и додавања смисла, које вешт читатељ поново може да источи у живот. Стављајући се у улогу свезнајућег приповедача, Достојевски води читатеље кроз причу о трагедији једне породице, која је снажно потресла цело једно друштво. Судбина те породице, заправо, представљала је судбину, у изгледу, целог руског друштва 19. века, ако би наставило да се креће странпутицом вођено заблудном мишљу.

                Питање је да ли породица Карамазов може да се назове породицом, уопште. Карамазови су више појединци, случајно окупљени око заједничког презимена, него родитељ са својом децом око огњишта. Скоро да и нема присности и сродничких осећања међу њима, која понекад хоће да се појаве, али одмах бивају потиснута. Нико од њих није спреман да себе подели са неким другим. Једини кривац за то је сам отац, који не може ни да се назове оцем, Фјодор Павлович. Навикнут да живот проводи усмеравајући се по саможивим прохтевима, гази преко мртвих и одбацује оне који сметају његовим личним циљевима или га узнемиравају. Представљен је као параноик, особа која не трпи ауторитет, лакрдијаш пун себе – зато у њему и нема места за другога. „Сва су морална правила старчева – после мене потоп!“ – вазда неки тако раде, сами спремају поплаву, праве брану изнад свог села, која ће да се уруши са њима. То је освета оних који мрзе живот, живот који остаје, онима који остају док они одлазе. То је освета љубоморних стараца којима је највећи успех био то што су били млади. Само су они умели да живе, и само су они имали право да живе. И од целог живота, успели су само да постану сладострасници! Али и таквима је дато да добију децу.

Фјодор Павлович добио је неколико синова. Али није их схватио као дар, него као казну, терет. Одбацио их је, и покушао да их задржи што даље од себе. Правда би налагала да се таквој особи врати једнаком мером за учињено зло. Али Фјодор Павлович добија другу прилику, уз опомену. Синови му се враћају, а их он једнако не прихвата. Уплићу се у игру страсти, која их све више вуче у понор. Над понором стоји, послат, Алексеј Фјодорович, који све време  покушава да их све спасе, али је свима било слађе да тону. Разумеју они, али слабо маре. Уздају се у луду срећу. Фјодор Павлович, Аграфена Александовна, Дмитриј, Иван, Катарина Ивановна давили су се у „љубавном“ хаосу. Хтели су да воле, а нису умели. Нико од њих није могао да прихвати себе, и да живи (прво) са собом. Показали су се као веома горди људи, самољубиви, аутодеструктивни. „Љубав“ коју су измислили била је болесна љубав. Што је таква „љубав“ интелектуалнија, то је случај тежи. „Иван не тражи новац, он не тражи мир. Он можда муку тражи.“ Њихова способност да пате је трагично кобна. Није било наде да све то прође без тешких последица.

Доконе жене имају обичај да измишљају своју романтичну трагедију, надахнуте којекаквим романима, и да се према свему односе ирационално. Али спремне су за ту фантазију да се жртвују само до одређене мере. Кад се та мера пређе, нема бића које размишља и дела рационалније од жене која је сахранила своју фантазију. Мушкарци се много теже опорављају од пораза њихове фантазије, и ретко имају снаге да почну све испочетка. Иван покушава да воли, али је растрзан између жене и „идеала“. Напокон, одлучно враћа Богу улазницу због „љубави према човечанству“. Међутим, „говорити о свеопштој љубави, одушевљавати се општечовечанским проблемима, а у исто време чинити злочин према својој љубави, и то не примећивати, то је просто несхватљиво.“ („Понижени и увређени)

     ***

Писац у предговору каже да Алексеј није велики човек, али јесте јунак романа. Алексеј је дошао оцу по благослов да би могао да оде у манастир. Није био „неки фанатик и никако није био мистик.“ „Он је просто био рани човекољубац.“ Манастир је био „идеалан излаз за његову душу, која се из мрака на светлост отимала.“ Одлучио се да живи за бесконачност. Алексеј је свом оцу био последња нада коју живот шаље. Сви остали били су ту да га казне. У целој причи, једино је Алексеј зрела личност. Сви остали се понашају као размажена деца. Старац Зосима намерно га је вратио у свет, јер је тамо могао више да постигне, већа чуда да направи, и јер је био спреман да одоли искушењима световног живота. Искушења у свету су тежа него у манастиру, теже је живети са људима и њиховим гресима него у пустињи са својим гресима, али Алексеј је имао довољно љубави да их поднесе, и да туђе грехе узме као своје.

Једино Алексеј као да је остао имун на Смердјаковљев план о уништењу Карамазова. Смердјаков је то припремао још од кад је први пут постао свестан себе, и свог положаја у друштву. Његову злобу не бих смео никоме да припишем, али могуће је да су криви старац Григорије и баба Марфа, јер су били задужени за његово васпитавање. Али грешка није њихов однос, него они сами – да су бабе за децу, бабе би децу рађале. Нису умели да му усаде љубав, само осећај за дужност. „Морал дужности јесте морал слуге и роба. Морал љубави јесте морал човека. Реч дужност увреда је љубави. Љубав није дужна ништа, нуди све.“ (Владета Јеротић) Григорије је, и кад је имао прилике да се осамостали са женом, одабрао да остане потчињен Фјодору Павловичу. „Нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре нађе онога коме ће се потчинити.“ – наводи Иван у својој поеми. Нема сумње да је Смердјаков учинио злочин над Фјодором Павловичем, ма колико он добар алиби имао, ма колико прорачунат и вешт манипулант био. Фетјукович сведочи: „Отишао сам од њега са убеђењем да је то створење необично злобно, невероватно частољубиво, осветољубиво и страшно завидљиво. Осетио сам да се он прави силом наиван.“ И Алексеј је уверен да његов брат није учинио злочин, просуђујући само по његовом лицу. Али нема ни доказа да је Смердјаков злочинац. Постоји само осећај искусних људи који могу да процене нечију душу по очима, погледу, лицу или чему другом што одаје душу. Постоје заиста људи који могу на такав начин да процене човека, али незахвално би било на основу тога судити људима, правни поредак не може да дозволи да зависи од нечијег осећаја. Правни поредак јавно је једнак за све, и не сме да дели људе на велике и мале. Велике и мале духове. Један човек не сме да ниподаштава другог човека, ма колико био у праву. Човек развијеног духа не сме да осуди другога због духовне ограничености!

Пошто није могао да спречи коначну пропаст своје породице, коју је предузео Смердјаков, коначно и одузевши себи живот, са намером да уништи Ивана, Алексеј није клонуо. Можда и није био мета Смердјакова, а можда је заиста остао имун на његов утицај. Смердјаков није могао да му нашкоди јер Алексеј је постигао смирење. Спознао је своју људску немоћ, и Божију свемоћ. Тако је, кроз Божију свемоћ, открио људску свемоћ у себи. Опростио је Смердјакову. Која је тешко прелазна граница између малог и великог човека? – Велики људи опраштају. Шта су велики људи, у односу на шта су они велики? У односу на живот! Смердјаков је био мали човек, мали дух, никада није могао да опрости. А то је узрок недостатка љубави, о чему смо већ рекли. Алексеј, опростивши му, сасвим га је умањио. То је био једини пут за повратак у живот.

Алексеј се посветио помагању деци. Није дао ништа више од „фунте лешника“. Деца итекако то умеју да цене. Деца слушају паметног човека кад им се приближи својом љубављу. Спасао је Кољу заблудних мисли, и показао му исправан пут. Деца имају осећај за бригу, племенито осећање, зато је њих још могуће васпитати, док још не живе сасвим на свом, и помоћи им да постану људи. „Поступајте са људима као да су оно што би требало да буду, и помоћи ћете им да постану оно што могу да буду.“ (Владета Јеротић)

Кад изумру они непоправљиви, свет мора да остане и опстане на добрим људима, деци. То је живот, и то је живот за бесконачност (вечност човечанства). Тако се живот руга смрти. Алексеј је знао да деца нису ни зла ни добра, оно су што науче и утврде. Решио је да их научи и утврди у добру, да буду велики људи. А како се постаје велики човек, него учећи се од великих људи. Алексеј, напокон, јесте велики човек, иако није свестан тога. Велики људи нису свесни своје величине. То је потврда њихове величине.