Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________5_

    Говоримо српски   






 
 Приредила: Јелена Глишић


За дванаести број часописа Суштина поетике, уз одобрење проф. Милорада Телебака, одабрали смо један чланак из његове књиге Како се каже.


 

ПАЖЉИВО С РИЈЕЧИМА!

На картонским кутијама у којима се транспортује пиће у стакленим флашама редовно стоји упозорење: НЕ ТУМБАЈ! Мало мање су осјетљиве ријечи, које, такође, не смијемо тумбати.

И са ријечима треба поступати врло пажљиво. Овдје ћемо указати на најчешћа оклизнућа. Није то само случај са деформацијом ријечи коју врше необразовани људи, за које је инфаркт – „инфракт“, оригинал – „оргинал“, оријентација – „орјентација“, командант – „комадант“…

Ни образовани људи нису безгрешни: и они каткад забораве или накалеме неко слово у појединим ријечима.

Урођена способност није „инстикт“, како ће написати и неки факултетлија, него инстинкт; сажетак неке материје није „екстрат“ него екстракт. Количина неке робе није „контигент“ него контингент. Прелаз гасе или паре у текуће стање је кондензација, а не „кондезација“, безваздушни простор је вакуум, а не „вакум“, како често можете чути не само од образованих људи него прочитати у њиховим текстовима.

Кад већ споменух текстове, да кажем како неки не разликују ријеч текст и тест, па говоре да су „положили текстове“, али су пали на вожњи. Треба разликовати наоко сличне ријечи (парониме) напис и натпис. Напис је какав дужи текст, чланак (нпр. новински напис), а натпис је краћи текст на згради установе или предузећа, на надгробном споменику и сл.

Преступник је делинквент, а не „деликвент“, како га често називају, као да је ријеч о каквом делији, а не о криминалцу. Преступништво је делинквенција, а не „деликвенција“, преписка кореспонденција, а не „коресподенција“! – Оператор је онај који оперише, хирург, а оператер је стручњак друге врсте, нпр. за филмску и телевизијску монтажу. Знајући да треба рећи хвала и захвалити (а не фала и зафалити), понеко ће – у тежњи да говори правилно – рећи погрешно: „Шта ти хвали?... Неће ти хвалити ни длака с главе!“, не знајући да је овдје ријеч о германизму фалити – недостајати.

У вези са односом гласова Ф, В, ХВ поучна је сљедећа прича.

Познато је да се у српском језику каже кафа, у хрватском – кава, а у бошњачком – кахва. (Не знам да ли и кафиће називају кавићима или кахвићима!) Дошао неки Бошњак у Широки Бријег и навратио у кавану (јер кафане тамо нема).

Једну кахву – рече конобару.

Нема овдје кахве! – одбруси конобар. – Овдје је само кава!

Кахва или кава, исто је то – помирљиво ће Бошњак.

- Није исто! Је л' ти исто да ти ја жену похвалим или да ти је повалим!

Ух, глухо било! Дај ми онда ћај.