АЛА
Био тако
један човек убити сиромах, па имао неку
ливаду на једном брегу, која од памтивека
није работана. Земља беше много арна и
за сваки рад згодна, ама је сељак није
никако ни орао ни косио. Лежала је тако
и ђубрила се. Питали га сељани:
— А бе,
будало, а што не работиш ону твоју ливаду,
него ти лежи тако без вајде?
Он им је
одговарао:
— Како
ћу да је работим, кад је на њој врзино
коло. Ту се збирају нечастивници и
самовиле.
— Море
није то истина, — рекли су му сељани. —
Тебе варају. Посади ти онамо виноград,
па ћеш да береш грожђе, лепше од свију
нас.
Сељак
послуша село. Разоре ливаду, посади
лозу, а после три године виноград стане
толико да рађа да већ није имао где да
си збере бербу. Тако четврте године,
тако пете и шесте, лојзе си рађа да лепше
бити не може. Имало где рода не имало,
ту је морало да роди и да буде и земљи
тешко. Сељак постане богат. Заима се,
огради дом, ожени се, купи стоку и сермију,
нико бољи од њега у селу. Али једне године
баш пред бербу, дуне нека олуја, а из
облака оспе градушка, као кокошје јајце,
па утепа цео виноград. Друге године баш
у исто време уби га опет, па треће, пак
га више никад и не остављаше. Сељак
напусти виноград, па постаде опет сиромах
какав је био и пре. Испродаје све што је
спечалио, па си штурну у свет да печали
колико хлебом да се храни. Тумарајући
тако по белом свету, намери се у неком
селу да коначи у некога големога домаћина.
Кад је било увече, жене турише две големе
софре насред куће, и почеше да износе
јело. На једну софру турише једно ведро
с вареним млеком, принеше ложице, и ту
поседаше сви, па и сиромаха понудише да
и он са њима вечера за том софром. На
другу софру турише четири ведра са
вареним млеком. У једно удробише црн
хлеб, у друго зелен хлеб, а у треће бео
хлеб. Принесоше и три велике кутлаче,
па их оставише на софру. Наједанпут кућа
се затресе, а голем и сув неки човек, са
големом белом брадом и великим ноктима
дође до софре и стаде кусати. Кад је све
покусао, бркну кутлачом и у ону четврту
ведрицу, па кад виде да није дробљена,
викне:
— А бе,
пезевен! А зашто ово није дробљено?
— Нема
се са чим, — рече му баба.
Човек
зграби ведро с млеком, испи га, па га
баци насред куће, и изиђе на врата
псујући. За оном другом софром сви су
се најели, па је и претекло млека. Тада
ће да рече онај сељанин:
— А бе,
домаћине, какав је онај човек што тамо
поједе онолико млека?
— Па то
је наш татко!
— Бре
брате, па он много једе, а опет је гладан!
— То је
ала, зар ти не видиш?
— А што
му дадосте хлеб од три сорте?
— Ето
зашто: — црн хлеб, то је од године неродне,
кад у житу гар роди, зелен је хлеб од
године поплавне н градобитне, а бео хлеб
то је од берићетне године.
— А пије
ли та ала друго што осим млека?
— Пије
си он вино, ракију, као воду, али сад
нема. Све је то смлатио прошлих година.
Сад мора да си трпи, кад није умио да си
чува.
— А откуда
добављаше вино?
— Пре
пет и више година, у неком селу далеко
одавде, имаше један сиромах човек неки
виноград, који је преко мере рађао
грожђе. На то грожђе навади се ова ала,
па га позоба сваке године. Сиромах сељак
прода дом па ухвати свет на главу. Ова
га ала доправи!
Опет их
попита сељак:
— Па вама
је тешко да га храните, он ће све вас да
поједе! Ја да сам на вашем месту, ја бих
га утепао.
— Е, ми
то не смемо од бога, он је нант татко.
Али да нешто зна онај сељак што му је
упропастио виноград, па да га причека
под оном крушком што је на средини
винограда, с пушком, али да мете једно
зрно олова, друго сребра, треће од злата,
а четврто од челика, он би га одмах
утепао, и опет би постао богат.
Кад је
чуо то сељак, он си рано порани па оде
своме дому. Ореже и окопа виноград, па
га опет радботаше као и пре. Виноград
понесе диван род. Све се село чудило
роду. Кад је било по Светом Илији на
десет дана, а небо се над виноградом
страшно наоблачи. Почеше да севају муње
и пуцају громови, а градушка тек што се
није просула. Сељак брже спреми пушку,
па се скута под голему крушку. Чим је он
ту стао, голема нека орлушина долети и
падне на крушку. Сва се крушка затресе,
а силно грање поломи се и падне доле на
земљу. Сељак опали из пушке, а орлушина
се скотрља озго и паде под крушку. Сељак
окрене кундак, па је домлати. Одмах затим
разиђоше се облаци, а виноград никако
више град није био. Сељак се после тога
опет обогати.
|