Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_

   Четири песме  

Иван Караџић

 
БОЉЕ ДА СПАВАМ

Зелене обале наше младости
Носе мирисе, сећања траг
Кад вечност бесмо далеко од старости
Кад ђаво ми беше срцу драг.

И сад често шетам дивљином
У моме срцу што некад је била,
Зажмурим, одлетим златном тишином
У њену косу меку кô свила

И опет сањам зелене обале
Младости наше, сећања ми носе,
Због њеног осмеха звезде су пале
Лепоте срца и њене косе

И опет на крају слама ме сада
Ови дањашњи трени од којих лудим,
Чим отворим очи губи се нада
Боље да спавам – да се не будим.




У ТВОМ СРЦУ НА КРАЈУ СВЕТА

Као да сам сâм
и да ме је очај узео под своје,
увек кад одеш нагло престаје дан
и прљају се боје,
у соби уздаси више не постоје
само тишина и мисли моје.

Као да сам сâм.
Однела ме сета далеко од света,
путују ми мисли до најдаљих планета
а у мом срцу коров цвета, отров,
мирис нежних ноћних сета
оних правих дивљих лета
у твом срцу на крају света.

Као да сам сâм.
Спаса ми нема, тишина убија,
пролећу године, старост ме савија
и предосећам да сам следећа мета
a права је штета,
јер био сам срећан оних лета
у твом срцу на крају света.


 
МРТВА СТРАЖА

Сном дубоким љубав дрема
Мртва стража сад је чува,
Беше живот, сад је нема
А била је увек прва.

Заспала је мирно драга
Очи снене затворила,
Пронашла је свога врага
Бездан пакла отворила.

Боли срце, тело гори
Очи моје сузе квасе,
Све бих дао да је будна
Душу дајем да је спасе.

Сном дубоким љубав спава
Сад је чува мртва стража,
У мом срцу увек права
Од најдраже беше дража.



 
СМРТ ЈЕ БЛИЗУ

Празно срце, руке саме
Док тишина све осваја,
Хладне очи, смрт је близу
Само она нема краја!

Осећам да пусто падам
Кроз поноре црне, гладне,
Сетне очи, смрт је близу
Руке су ми одвећ хладне.

И сад лежим у тишини
Душа лута до бескраја,
Тужне очи, смрт је близу
Само она нема краја!

Све је црно испред мене
Душа ми се већ одваја
Плачне очи, смрт је близу
Само она нема краја!