Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________14_

 Да се подсетимо 

 Бранимир Шћепановић 


КРИК

 

Ћутао сам неколико тренутака очекујући да ме нешто упита или било каквим гестом покаже бар извесну радозналост. Али, он ме чак и не погледа. Изгледало је да ослушкује ветар који је завијао притајено као и оне давне ноћи када је Антон изгорео. Онда му се усне, неочекивано, извише у неки залеђени осмех који нисам умео да одгонетнем.

– Зар си дошао само због тога?

– Морао сам: једино ти можеш да схватиш оно што ми се десило.

– Шта има ту да се схвати? Да си одвукао у кревет неку курву?

Нисам се усуђивао да опет проговорим. Помислих чак да би требало одустати од свега.

После толико година које нас раздвајају, шта сам од њега могао да тражим? Да ме оправда? Или, можда, да подели са мном очајање које покушавам да му откријем.

Он припали цигарету и повуче један дим. Заваљен у фотељу, затворених очију, није се померао. Чинило се да је сасвим заборавио на мене.

– Ваљда те не мучи савест?

– Да – рекох.

– Па ти си луд!

– Али то је била Антонова кћер!

Он се тргну као да га је нешто изнутра ошинуло. Затим пажљиво угаси цигарету, а лице му намах поприми ону смиреност на којој сам му увек завидео.

– Нашег Антона?

– Да – рекох и устадох с намером да упалим светло, али ме он покретом руке задржа. Седели смо затим у великом раскошном салону, непомични, заустављеног даха. Ћутали смо. Били смо сами и туђи један другоме. Али били смо и потпуно свесни да се, у том часу, не можемо погледати у лице. Срећом, ноћ се бешумно сливала кроз широке прозоре затамњујући и нас и наше сећање.

– Је ли поменула оца?

– Да. Али тек после свега, кад је почео да ме хвата сан.

– Зар је причала о његовој смрти?

– Зна чак и да је изгорео! Само, зачудо, у гласу јој није било ни туге ни поноса. Ничега!

– Па она га није ни познавала. Имала је у оно време највише три године.

– Четири – рекох.

Он руком напипа лампу поред себе, али почека мало као да се предомишља. Затим је упали: издужено лице му изађе из таме. Смешкало се. Ваљда да би прикрио оно што осећа. Али му глас ипак задрхта:

– А били смо обећали један другоме, сећаш ли се, да ћемо – ако преживимо и ако победимо – потражити Антонову девојчицу и побринути се да постане човек.

– Никад је нисмо потражили – рекох изазивајући га.

– Заборавили смо на њу!

Он се, повијен у леђима, загрцну. Кашљао је дуго као да се гуши. Онда се, одједном, смири и без имало прекора рече:

– Па, ето, ти си је потражио.

Ја устадох и размакнух тешку завесу. Напољу је још увек завијао ветар: голе, тамне гране багремова увијале су се до самих прозора.

– Зар ниси? – насмеја се он ситно и пригушено.

Поверовах да ме кажњава и осетих неко чудно задовољство због тога. Можда сам желео да ме мучи. А он је то могао боље од сваког: знао је шта смо нас двојица дуговали Антону.

– Случајно сам је упознао – рекох. – Нисам знао ко је!

– Лажеш! Немогуће је да поред толико жена налетиш баш на њу!

– Велики си гад – шапнух. – Мислиш ли, можда, да сам заборавио како је њен отац умро на мукама да би спасао тебе и мене. Он неодређено заклима главом и повуче још један дим, али га дуго не испусти тако да ми се учини да ће га задржати у плућима.

– Шта је – рекох – зар се не сећаш како је било?

Њему се само усне неприродно згрчише, али, сигуран сам, не због цигарете што ју је стискао као да ће је прегристи и пре него се буде сасвим претворила у пепео, већ зато што се уздржавао да не помене ону ноћ када су Антону нудили живот ако каже где се нас двојица скривамо; онај тренутак када су га поливали бензином а ми стрепели да ће нас одати, онај призор када је изгорео пред нашим очима! Био сам сигуран да му од тог сећања није лако, да му је исто као и мени.

– Ништа нисмо могли – рече он.

– Није истина! Да смо запуцали кад су почели да га муче, можда би и данас био жив.

– Зашто ниси пуцао? – осмехну се он као да је одиста зачуђен.

Поново устадох и приђох прозору. Ветар је још силовитије повијао дрвеће. Низ улицу је клизио црвени трамвај, пригушено звонећи у тамној ноћи.

– Био сам кукавица. Као и ти – шапнух.


 

Он само одмахну руком. Био је то покрет којим је хтео да се од нечег одбрани или да ми, можда, отворено покаже колико га све то не занима.

– Јеси ли јој и то испричао?!

– Не бој се: она не зна о нама ништа!

– Зашто се онда мучиш?

– А шта ми друго преостаје! – рекох. – Како да заборавим да је то Антонова кћер! Чак је и она, кад сам се извукао из кревета и закључао у другој соби, мислила да се шалим: звала ме је да се вратим, бестидно ме изазивала. Али ја сам хтео да будем сам. И нисам јој се поверио само зато што сам, одједном, био згађен над самим собом. И уплашен!

Замисли: у тој другој соби, док се она смејала, поново сам видео њеног оца како гори и чуо његов крик.

– Какав крик! – прекиде ме он. – Па Антон је изгорео без гласа.

– Али ја сам га прошле ноћи, закључан у тој соби, сасвим разговетно чуо.

– Можда је Антон тек синоћ крикнуо – рече он злобно и нагло се окрену према мени, тако да му леви образ изађе из сенке, али кад увуче још један дим, жар од цигарете обасја му и другу половину лица које је било исувише озбиљно да бих могао поверовати да се малопре шалио. Ћутали смо дуго, као да више нема шта да се каже. Нисам био у стању да одгонетнем да ли је оно малочас рекао случајно или је одиста наслућивао шта се касније десило.

– Читаве ноћи осећао сам стид – рекох. Неки мутан и нејасан бол ширио ми се у грудима. Сада више нисам сигуран да ли је то био грч или нека празнина, али сам бар по томе закључивао да сам још човек и да још има наде да се искупим. Али десило се ипак оно у шта ни сад не могу да верујем.

– Знам – шапну он.

– Ништа ти не знаш! Кад је свануло, ушао сам у собу где је она спавала. Био сам спреман да јој кажем истину и да јој понудим помоћ или учиним што год зажели. Стајао сам изнад ње и посматрао је неколико тренутака, двоумећи се да ли да је пробудим. Она је лежала, гола и лепа, и смешила се, у сну, некако чудно. Онда је неочекивано почела да помера своје дуге ноге према мени, као да је осећала да стојим изнад ње и као да ме је одиста желела. Рука јој је, савијена у лакту, почивала на трбуху.

Учини ми се да та рука, узбуђена од додира сопственог тела, ситно подрхтава и осетих у том часу да и сам дрхтим. Рекох себи: Човече, па то је Антонова кћер! И поверовах да ће ме те речи задржати да не учиним оно што сам толико желео. Можда бих и успео да угушим у себи ту жељу од које сам изгарао као да се први пут налазим пред неком женом, јер поново рекох: Антон је изгорео због тебе, али се она тада протегну читавим телом и отвори очи. Да је бар нешто рекла! Стајао сам, непокретан и беспомоћан, без иједне једине речи. Она ми се само осмехну и пре него што сам могао да се измакнем – испружи руке и привуче ме к себи. Како сам био очајан и срећан у том часу!

– И? – шапну он.

– Нисам осећао више онај стид, ни онај грч што ме је целе ноћи подсећао на њеног оца. Пред очима ми само заигра некакав диван пламен и ја, не мислећи више ни на шта, потонух у њено тело.

– И шта је било после?

– Ништа! Тражила је да јој платим и отишла.

Он ме погледа зачуђено, али се ни овог пута не помери. Сагнух главу и чух како ветар напољу завија као да никад неће престати.

– А ти? Тражиш од мене да те утешим?

– Не! Можеш и да ме презреш! Ионако се читав дан питам: какав сам ја човек? Заслужујем ли да живим?!

Он се овог пута заиста помери и читаво лице му опет урони у сенку: уоквирено проседом косом имало је неку чврстину и сигурност. Чинило се да размишља.

– Онда се уби! Али пре тога доведи ту малу код мене.

– Ти се шалиш! – рекох и понадах се да ми неће одговорити.

Али њему очи побелеше, а глас му зазвуча ледено и некако одсутно као да се не обраћа мени:

– Па ваљда могу и ја да јој платим!

У том часу поново видех Антона како гори и у ушима ми се проломи онај његов крик.

Он, међутим, устаде и унесе ми се у лице. Посматрао ме је као да више не може да ме препозна.

– Зашто си крикнуо?!

– То нисам био ја – шапнух.

Он се усправи, а лице му потамни. Док је руком прелазио преко чела, опазих како му подрхтавају прсти и схватих, ужаснут, да је и он чуо Антона.

– То нисам био ја – промуцах још једном.

Он тада, као да се плаши сопственог гласа, гледајући ме беспомоћно, изусти:

– Онда је ветар.

Широм отворих велики прозор: напољу није било ни дашка ветра. Све је изгледало пусто и мирно. Ћутао сам, опустошен и још више усамљен, не схватајући ништа. Онда се, у нестварној тишини, упитах да ли је у тој ноћи било ичега у шта се може поверовати. Низ улицу је ипак бешумно клизио црвени трамвај, осветљен и празан. Дуго сам гледао за њим: удаљавао се као да је журио да га што пре прогута мрак.