Он само
одмахну руком. Био је то покрет којим је хтео да се од нечег одбрани или да ми,
можда, отворено покаже колико га све то не занима.
– Јеси ли
јој и то испричао?!
– Не бој се:
она не зна о нама ништа!
– Зашто се
онда мучиш?
– А шта ми
друго преостаје! – рекох. – Како да заборавим да је то Антонова кћер! Чак је и
она, кад сам се извукао из кревета и закључао у другој соби, мислила да се
шалим: звала ме је да се вратим, бестидно ме изазивала. Али ја сам хтео да
будем сам. И нисам јој се поверио само зато што сам, одједном, био згађен над
самим собом. И уплашен!
Замисли: у
тој другој соби, док се она смејала, поново сам видео њеног оца како гори и чуо
његов крик.
– Какав
крик! – прекиде ме он. – Па Антон је изгорео без гласа.
– Али ја сам
га прошле ноћи, закључан у тој соби, сасвим разговетно чуо.
– Можда је
Антон тек синоћ крикнуо – рече он злобно и нагло се окрену према мени, тако да
му леви образ изађе из сенке, али кад увуче још један дим, жар од цигарете
обасја му и другу половину лица које је било исувише озбиљно да бих могао поверовати
да се малопре шалио. Ћутали смо дуго, као да више нема шта да се каже. Нисам
био у стању да одгонетнем да ли је оно малочас рекао случајно или је одиста
наслућивао шта се касније десило.
– Читаве
ноћи осећао сам стид – рекох. Неки мутан и нејасан бол ширио ми се у грудима.
Сада више нисам сигуран да ли је то био грч или нека празнина, али сам бар по
томе закључивао да сам још човек и да још има наде да се искупим. Али десило се
ипак оно у шта ни сад не могу да верујем.
– Знам –
шапну он.
– Ништа ти
не знаш! Кад је свануло, ушао сам у собу где је она спавала. Био сам спреман да
јој кажем истину и да јој понудим помоћ или учиним што год зажели. Стајао сам
изнад ње и посматрао је неколико тренутака, двоумећи се да ли да је пробудим.
Она је лежала, гола и лепа, и смешила се, у сну, некако чудно. Онда је
неочекивано почела да помера своје дуге ноге према мени, као да је осећала да
стојим изнад ње и као да ме је одиста желела. Рука јој је, савијена у лакту,
почивала на трбуху.
Учини ми се
да та рука, узбуђена од додира сопственог тела, ситно подрхтава и осетих у том часу
да и сам дрхтим. Рекох себи: Човече, па то је Антонова кћер! И поверовах да ће
ме те речи задржати да не учиним оно што сам толико желео. Можда бих и успео да
угушим у себи ту жељу од које сам изгарао као да се први пут налазим пред неком
женом, јер поново рекох: Антон је изгорео због тебе, али се она тада протегну
читавим телом и отвори очи. Да је бар нешто рекла! Стајао сам, непокретан и
беспомоћан, без иједне једине речи. Она ми се само осмехну и пре него што сам
могао да се измакнем – испружи руке и привуче ме к себи. Како сам био очајан и
срећан у том часу!
– И? – шапну
он.
– Нисам
осећао више онај стид, ни онај грч што ме је целе ноћи подсећао на њеног оца.
Пред очима ми само заигра некакав диван пламен и ја, не мислећи више ни на шта,
потонух у њено тело.
– И шта је
било после?
– Ништа!
Тражила је да јој платим и отишла.
Он ме
погледа зачуђено, али се ни овог пута не помери. Сагнух главу и чух како ветар
напољу завија као да никад неће престати.
– А ти?
Тражиш од мене да те утешим?
– Не! Можеш
и да ме презреш! Ионако се читав дан питам: какав сам ја човек? Заслужујем ли
да живим?!
Он се овог
пута заиста помери и читаво лице му опет урони у сенку: уоквирено проседом
косом имало је неку чврстину и сигурност. Чинило се да размишља.
– Онда се
уби! Али пре тога доведи ту малу код мене.
– Ти се
шалиш! – рекох и понадах се да ми неће одговорити.
Али њему очи
побелеше, а глас му зазвуча ледено и некако одсутно као да се не обраћа мени:
– Па ваљда
могу и ја да јој платим!
У том часу
поново видех Антона како гори и у ушима ми се проломи онај његов крик.
Он, међутим,
устаде и унесе ми се у лице. Посматрао ме је као да више не може да ме препозна.
– Зашто си
крикнуо?!
– То нисам
био ја – шапнух.
Он се
усправи, а лице му потамни. Док је руком прелазио преко чела, опазих како му
подрхтавају прсти и схватих, ужаснут, да је и он чуо Антона.
– То нисам
био ја – промуцах још једном.
Он тада, као
да се плаши сопственог гласа, гледајући ме беспомоћно, изусти:
– Онда је
ветар.
Широм
отворих велики прозор: напољу није било ни дашка ветра. Све је изгледало пусто
и мирно. Ћутао сам, опустошен и још више усамљен, не схватајући ништа. Онда се,
у нестварној тишини, упитах да ли је у тој ноћи било ичега у шта се може поверовати.
Низ улицу је ипак бешумно клизио црвени трамвај, осветљен и празан. Дуго сам
гледао за њим: удаљавао се као да је журио да га што пре прогута мрак.
|