ЗРНО ДОБРОТЕ
Пало је зрно
на леђа сумрака
да буја
страсно.
Док његова љубав
буди тице јутра.
Моја песма у њему
кује нежност златне ноћи
да хода обалом крви сласно...
Већ ливадом дана
сунце жита
очи тражи.
Шума моје среће
код звезда је на стражи...
~ Бора Д. Симић ~ |
У ЦРНОЈ ХАЉИНИ
Сања да се буди слободна од себе
трепери као нежна тканина од свиле
пуштена да ветар нагу је одмота
Низ чежњиви вртлог црвене и сиве.
Сања да се телом протегла кроз бескрај
да је мост разапет литицама својим,
да ће њеном стазом пројахати лудо
срце Дон Кихота што се подсмеха не боји.
Сања да су њени погледи ко птице
дигнуте високо до небеске степе,
да апсурдно лудо пулсирају живот
док падају смело на хриди и стене.
Сања да је рука тужног пијанисте
Што је ухватио Бетовенов очај
И да се кроз клавир прометнула умом
Ка луци где чека њеног бића одраз.
Сања прикривена и далека госпа
са уснама модрим од вина и смеха
сања да се из свог привида пробуди
И захукти ледом као руска река.
И док тако туђа у чаури стиха
напушта све своје и кожу и вене
потпуно је свесна да је измаглица
у црној хаљини неке стране жене.
~ Марина Богдановић ~
|
БОГИЊА ЉУБАВИ
Примећујеш ли да попримам
Ореол свеца?
Позираћу ти за икону.
А ти ћеш, опијена месецом,
Певати о љубави.
Бићу орахова љуска
На реци твоје
Набујале младости.
Светац на коленима
А над њим
Богиња љубави
Шара ноктима.
Како је лако бити песник
У твојој близини.
~ Ненад Живковић ~
|
| ПОРУКА У БОЦИПорука у боци
На меком таласу сна
У моме срцу од песка
И гле - себе видим
Како се кључа
Паперјастог лаћам
Ка теби
Сном тек одшкринутим
Сигурна корачам.
~ Мирјана Дурутовић Мозетић ~
|
ЗА ДВА ТУЖНА СУЖЊА По прашњавом лету ходали смо боси
Невиђени зашли кроз небески свод
Ти у мојој соли, ја у твојој роси
Омамљени брали забрањени плод. Даљине у нама времена злог знаци
На супротне стране завитлаше прах
Месечине сјај сакрише облаци
Тама свуд се просу што прекида дах. Над растанком нашим заплакаше ветри
Песму људског бола Божанског семена
Пред браном што дижу године и метри
За два тужна сужња, простора, времена. Још у мени ти си оним делом својим
Који стоји изнад свих закона смрти
Знам док ово пишем ја у теби стојим
Узалуд нас деле нестварни минути. ~ Рајица Марковић ~
|
ВАТРЕ
Спокојни и захвални ничему, више
не компонујемо по спознајама танким,
ближи смрти, а вечним негодовањем јетким.
Трске смо што језде водама -
Придружујући се телесинама
Једино у исклесаном рељефу
ватром искушаваног тла, обалама!
Лица земљаног човека којa називаху се животом,
Ватра изнова преобликује.
Удаљен један самцит плови
Срећи што иза разореног Ја остаде, да кљује.
Од радости онемели талас лако одваљује
Једном распомамљене грудобоље нада протеклих искри.
Топло месиште и дах мудрују:
''што је од стварности отето - никада није припадало.''
Пакао у утроби заводио је под дивним маскама
О досежности човеку ненамењених обиља, тек фарсама!
Пропали покушаји протумачише трагедијом сва хтења.
Ни часак не траје ништа што знадосмо
Спрам овога острва среће; нити
Ватра која прети да оглође очи и претвари у прах -
Има заједничког са овом за коју стасасмо.
Одузети се треба у лепоти лаве, што над
Скамењеним лицима тла мостове чини,
Како би се љубав узнела изнад
Свега што икад замислисмо.
~ Марија Лесен ~
|
|
