Ови стихови, у потпуности, објашњавају, већ поменуту, моћ женске лепоте,
која сада прераста на ниво божанске моћи. Ипак, не смемо испустити из вида наглашавање
лирског ја да је лепо лице ове жене божанство
искључиво за њега, али, као и свако друго божанство, некада доноси много више муке
него благостања. То нас упућује да однос
између лирског ја и жене, која за њега поседује божанске карактеристике, сагледамо
као неравноправан, што, из свега поменутог, он заправо и јесте.
Следећу алузију нам доносе стихови са почетка шесте строфе:
Зашто
да се сећам знакова главом
Што
си давала младићима на гозби
И
знака уговарања место речи?
Наведени стихови се позивају на
IV песму збирке љубави број један, у преводу М. В. Атанасијевића носи наслов Песник љубоморан на мужа своје драгане,
у којој се лирско ја налази у улози, управо овог, младића са гозбе. Лирско ја, љубавници која је у присуству мужа, даје упутства како да се служи знаковима
тела говорећи:
Гледај мене, гледај знаке моје
главе,
Моје лице гледај које много
каже!
Прими тајне знаке и узврати
исто!
Долазимо до осме строфе, сусрећемо лирско ја које подсећа на оно трансформисано
и ослобођено лирско ја из друге строфе:
Престани
с ласкањем и речима таквим
Које
могоше да ме залуде некад!
Нисам
више глуп ко што бејах онда.
У овом делу текста истиче се моћ речи које поседује жена, речи које имају тј.
које су имале моћ да залуде. Сама по себи, осма строфа, не доприноси велики значај
у анализи целокупне песме, али, у колико је сагледамо у односу на девету и десету
строфу, она добија много већу важност. У осмој строфи лирско ја је слободно, није,
као некада, залуђено речима вољене жене и баш као такво, улази унутар Катуловог
епиграма LXXXV и поистовећује се са његовим лирским ја што најбоље можемо видети
из даљег текста песме Каква год да си, увек
ћеш бити моја:
У
моме лаком срцу боре се стално
С
једне стране љубав, с друге стране мржња,
Али,
мислим, ипак побеђује љубав.
Мрзећу
ако то икако могу,
Ако
не могу, волећу против воље.
На овом месту песма прелази на универзалан план. Немамо више њу или било
шта друго што узрокује љубав или мржњу. Наилазимо на потпуно изоловано лирско ја
и на оно што се одвија унутар њега самог.
Ово лирско ја исто је као лирско ја из Катуловог епиграма LXXXV само у оквиру прва два наведена стиха, након којих
долазимо до најважнијег сегмента ове песме.
У трећем стиху наведене строфе, Овидије кроз лирско ја даје директан одговор на Катулов епиграм и
због тога је од изузетне важности универзалност овог дела песме. Овидије
сматра да ће у борби између љубави и мржње победити љубав и тиме, у потпуности,
руши распеће из Катуловог епиграма LXXXV!
У четвртом
стиху ове строфе јавља се проблематика мржње.
Овим стихом, Овидије не поништава постојање мржње као осећања, са друге стране,
не може бити сигуран да она заиста и постоји,
стога ова проблематика остаје неразјашњена. Оно што сигурно можемо рећи је то да
тамо где има и најмање љубави нема места ни највећој мржњи.
У петом стиху поново сусрећемо Катулово
распеће. Овог пута лирско ја разапето је између воље и љубави, воље која жели да мрзи и љубави која не зна за
мржњу, стога би овај стих могао да гласи:
Ако
не могу, волећу против мржње.
Након овог универзалног дела, враћамо се тумачењу
даљег текста . Лирско ја, у десетој строфи,
бива суочено са низом од три распећа:
Клоним
се неверне, лепота ме враћа,
Карактер
одвраћа, ал’ привлачи тело.
Не
могу да живим без тебе ни са тобом,
Чини
ми се не знам шта у ствари желим.
Да
си мање лепа ил’ мање неверна!
Прво распеће ове строфе поставља лирско ја између
лепоте и невере вољене жене, што можемо приметити из првог и петог стиха. Из другог стиха ове строфе
видимо лирско ја које се налази између карактера и тела своје драге. Треће распеће или Распеће свих распећа, како га можемо назвати, представља скуп свих распећа које
смо сусрели у току анализе ове песме и крије се унутар трећег стиха поменуте строфе.
Дакле, лирско ја с једне стране има живот са вољеном женом и свим оним што тај
живот доноси, док са друге стране стоји живот без ње. Лирско ја неће знати шта
жели до самог краја ове песме, али пре тога морамо обратити пажњу на још једну важну
ствар из даљег текста.
У једанаестој строфи имамо поновну појаву речи мржња,
као и појаву прва два распећа из десете строфе:
Лепота
се не слаже и карактер лош.
Твоје
понашање изазива ми мржњу,
Али
твоја лепота подстиче љубав.
Авај,
моћнија је од свих порока!
На основу текста не можемо бити сигурни шта је
то што је за лирско ја јаче од свих порока, да ли је то лепота или је то љубав
? Пре бисмо могли да кажемо да је то љубав, те ова строфа доноси нови доказ о надмоћности
љубави у односу на мржњу, што смо сусрели и у анализи девете строфе.
Након ове строфе, долазимо до краја песме Каква год да си, увек ћеш бити моја, тачније
до последње две строфе које једним именом можемо назвати заклетва. Лирско ја
заклиње своју драгу следећим речима:
Штеди
ме, тако ти заједничког кревета,
И
свих богова, становника неба,
Који
допуштају да их често вараш!
Заклињем
те твојим врло лепим лицем,
Које
је за мене велико божанство!
Тако
ти очију које ме опише,
Каква
год да си, увек ћеш бити моја!
Само
бирај: да ли хоћеш да ја хоћу
Или
да те волим макар против воље!
Ах
што не кренух уз повољан ветар,
Кад
морам да волим мада то не желим!
Прво што лирско ја помиње, у оквиру заклетве,
јесте заједнички кревет који представља симбол светог брака, што најбоље видимо
из двадесет и четвртог певања Одисеје,
док овде може представљати симбол свете љубави или љубави уопште, јер нигде немамо
назнаке о браку. Лирско ја прво заклиње драгу креветом па затим боговима, што
нам говори о томе да је за њега оно што представља њихов кревет, дакле, њихова љубав,
много изнад самих богова. Заклиње је лепим лицем, затим очима, заклиње је да каква
год да је, увек буде његова.
Други и трећи стих тринаесте строфе нас враћају
на девету строфу. Лирско ја својој драгој оставља да бира: или ће бити мање неверна
и он ће је волети, или ће бити иста и он ће је волети против воље.
Као њен одговор добијамо последња два стиха ове
строфе, која нам омогућавају да разумемо стихове с краја седме и почетка осме строфе:
Али
моја лађа са заветним венцем
Сада
мирно слуша силне вале мора.
Лађа са заветним венцем представља лирско ја, док море представља његову љубав према драгој, а силни вали носе значење љубавног немира, невремена против кога ће се лађа изборити
или ће бити насукана.
Одговор следи:
Ах,
што ја не кренух уз повољан ветар,
Кад
морам да волим мада то не желим!
Анализирајући песму Каква год да си, увек ћеш бити
моја могли смо да приметимо низ трансформација лирског ја, низ ослобођења и поновних
окивања на распећа из Катуловог епиграма, подебничке усклике и јауке губитника,
унутрашњу борбу између љубави и мржње, као и штошта друго.
Ипак, целокупна поента песме Каква год да си, увек
ћеш бити моја крије одговор на питање: Шта
значи истински волети? Волети против своје воље. |