Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________11_

 Образовање и васпитање 

 у роману Франкенштајн 


Пише: Новак Луковац

 

       Проблем образовања и васпитања у Франкенштајну изражен је кроз два  главна јунака, односно кроз опис њиховог детињства. За Мери Шели, васпитање и образовање не представљају само систем поука и образложења које треба пренети на “tabula rasa” дечјег ума, већ сваки живи пример делања који подстиче развој ума и душе.

       Прва од две главне личности је др Виктор Франкенштајн. У летимичном погледу на његово рано детињство, Мери Шели истиче једну врло битну појединост. Прометејско начело постоји у Франке-нштајну од најраније фазе живота. Прво осећање којег се он сећа је тежња да спозна скривене законе природе.

       Шели овим истиче Франкенштајнову предодређеност за одређену врсту рада и великих дела, међутим, прецизније усмерење Викторовој судбини даће васпитање и рано образовање.

       Откривање Корнелијуса Агрипе, Парацелзуса и Албертуса Магнуса, је за дечји ум, са тако изоштреним склоностима, сигурно представљао монументално откриће. Већина људи, који су читали у раној младости, ће се сложити да одређена дела распирују дечју машту ван граница уобичајеног, и то у данашње  доба напредне науке.

       У доба када Мери Шели пише Франкенштајна, многа велика питања су се  још увек наметала пред човечанством. То је ауторки дало простора да постави правилно васпитање душе као смерницу за прави пут кроз мрачну шуму непознатог или још неоткривеног.

      Франкенштајнове природне склоности и способности се преплићу са тежњама времена. Делује да је Виктор Франкенштајн судбински предодређен за велико откриће, међутим, његовој души и уобразиљи фали смерница. Његов отац се олако понео у наизглед безазленој ситуацији, када је незаинтересовано одбацио Агрипу.“ Да се уместо ове примедбе, мој отац потрудио да ми објасни како су Агрипини принципи потпуно пропали и да је уведен модеран научни систем, који има много већу вредност него стари - ја бих сигурно одбацио Агрипу, и задовољио своју распаљену машту вративши се пређашњим студијама с још већим жаром. Могућно је чак да ток мојих мисли никад не би добио кобни подстрек који ме је довео до пропасти.”

       “Луде фантазије ових писаца“ су брзо освојиле ум младог Виктора Франкенштајна. Другу кобну смерницу, која га је гурнула још брже ка хибрису, добио је на студијама.

       Студије су прва тачка Франкенштајновог суочавања са самим собом. Ту добија прву прилику да се окрене и реално сагледа квалитет свог пређашњег образовања и све што је постигао, или жели да постигне. Под новим утицајима, Франкенштјнова нестална личност не добија, или бар не чује потребне савете, већ напротив, добија подстрек који продубљује његову фантазију.

       Речи професора Валдмана остављају најснажнији и најштетнији отисак на Франкенштајновој души: ”Напори генијалних људи, ма колико погрешно били управљени, ретко кад нису успели да пруже трајну корист човечанству”.

       Франкенштајн је од професора Валдмана чуо оно што је желео да чује, и вероватно је и сам мислио слично, ако не и исто, међутим, професоров ауторитет је целој мисли дао тежину, што потврђује и Франкенштајнов став према професору: “Изражавао сам се умереним речима, са скромношћу и поштовањем које сам због своје младости дуговао учитељу, не одајући одушевљење које ме је подстицало на намеравани подвиг.”

       Видимо колико је мало Франкенштајну било потребно да закорачи путем модерног Прометеја. “Ја ћу прокрчити нов пут, испитати непознате силе и открити свету најдубље тајне стварања.” Када је изговарао те речи није ни помишљао “како је опасно стицање знања, и како је много срећнији човек који верује да је његово поље рада цео свет него онај који тежи да постане већи него што то допушта његова природа“.

       Хибрис који је починио, брзо доводи несталног Франкенштајна на ивицу лудила. У вртлогу проблема које је створио удахнувши живот несрећном створењу, Франкенштајн прибегава свом најчешћем средству одбране - бежи. Као што ће бежати од прихватања и васпитања створења, тако исто бежи и од сопствене савести.

      Франкенштајн се окреће источњачкој књижевности, упорно бежећи од херојске грчке поезије, која би га подсетила на сопствени кукавичлук и прекорачење. За источне писце каже: “Када читате њихова дела, изгледа вам да се живот налази на топлом сунцу и у ружином врту”.

       Када се нађе очи у очи са створењем којем је подарио живот, Франкенштајн више не може да бежи. Он поставља себи питање: “Зашто се човек хвали осећањима која га уздижу изнад животиње”? То је други моменат преиспитивања. Сада Франкенштајн може да сагледа како је своје знање искористио. Суочавање са створењем је савршен тренутак и за испитивање  речи професора Валдмана. За Мери Шели, свако прекорачење, чак и у науци, је штетно.

       Франкенштајнов одговор је поражавајући готово као и само питање: ”То га чини само још несавршенијим бићем. Кад би се наши импулси сводили само на глад, жеђ и пожуду, били бисмо готово слободни”.

       Овде Мери Шели, да би боље осликала Франкенштајнов осећај, повлачи јаку интертекстуалну везу са песником Џоном Вилмотом, Ерлом од Рочестера и његовом Сатиром против човечанства. Вилмот прокламује како би радије био било шта, само да не биде та “узалудна животиња која је толико поносна што је рационална”. Разум је тај који напушта светло природе, крећући се опасним и мрачним стазама, често доводећи свог слугу, човека, до пропасти. Кроз призму ове интертекстуалне везе можемо много боље да уочимо на шта Мери Шели тачно мисли када описује боравак створења код Де Ласејових и његов прелазак из инстинктивног у разумно створење.         

      Као и Франкенштајн, створење је свој развој почело са основним емоцијама. У оквиру тих најосновнијих људских емоција и без иоле развијеног појмовног мишљења, душа створења осећа да му је потребан пример и васпитач, готово исто колико и друг, односно другарица. Поред ужаса, којима је био изложен при сваком сусрету са људима, створење успева да одржи у себи позитивне емоције, налазећи за њих касније потврду у породици Де Ласеј.

   Посматрајући ове несвесне васпитаче, створење полако стиче основна животна знања. У почетку, док је још увек инстинктивно биће, усамљени створ није уопште био у могућности да схвати зашто су Де Ласејеви несрећни. “Имали су дивну кућу и сваки лукуз. Имали су ватру да се загреју кад им је било хладно, и укусну храну кад су били гладни; били су обучени у лепо одело; а пре свега уживали су у међусобном разговору и друштву, измењујући погледе пуне љубави и нежности.” Тек касније ће створење схватити шта значи појам сиромаштво  и да оно може бити разлог несреће.





Де Ласејеви представљају идеалну људску заједницу у малом. Рад и љубав доминирају у дому, што се види из првих речи које је створ научио: ватра, млеко, хлеб, дрво, сестра, брат, син, добар, драги и несрећан. Због тога, Де Ласејеви су савршен пример за душу жељну васпитања. Једини проблем је што је створење пасивни посматрач, уместо активни учесник. Он кришом помаже Де Ласејевима у тешким физичким пословима, али нема никакву праву интеракцију са њима.

Из жеље да једног дана буде прихваћен, створ почиње ревносно да прати часове језика које Феликс Де Ласеј држи Сафији, читајући јој Волнијеве Рушевине царства. “Слушао сам о лењим Азијатима, о необичној генијалности и духовној активности Грка, о ратовима и великој врлини старих Римљана - о њиховом доцнијем пропадању - и о паду њихове моћне царевине; о витештву, хришћанству и краљевима. Слушао сам о открићу америчке хемисфере, и плакао са Сафијом над злосрећном судбином њених првобитних становника.”

Волнијев иронијски приказ сигурно је представљао невероватно искуство за створење. Мери Шели је циљно изабрала овај текст, да би насупрот примера Де Ласејевих, створ добио увид у чудно и понекад чак парадоксално устројство људског друштва.

Након Волнија, створ поставља себи прво важно питање: “Да ли је човек заиста био тако моћан, пун врлина и великодушан, а у исто време тако порочан и низак?” Уз помоћ нових сазнања створ долази и до питања егзистенцијалне природе и идентитета: “А шта сам био ја? О своме постанку и творцу нисам ништа знао; али знао сам да немам ни новца, ни пријатеља, нити икакве имовине. Осим тога, имао сам ужасно наказно и одвратно тело; нисам чак био ни истог порекла као људи... Али где су били моји пријатељи и рођаци? Никакав отац није бдио нада мном док сам био мали и никаква мајка није ме усрећивала својим осмесима и миловањима”.

Док посматрамо развој овог несрећног створења, не можемо а да се не запитамо да ли му је било боље пре него што је стекао знања о људима и животу? Створење само даје одговор на то питање: “Ох, да сам заувек остао у оној шуми, где нисам ни знао ни осећао ништа друго сем глади, жеђи и топлоте! Како је знање чудно!”

Међутим образовање створења се не завршава овим сазнањем. Историја Де Ласејевих биће поучна и корисна за душу створења колико и књиге које ће читати.

Де Ласеј је историјски угледна средњовековна племићка лоза, пореклом из Нормандије. Де Ласејеви су временом прешли у Енглеску где су задржали племићки положај. Познато је такође да су одређени припадници ове лозе били истакнути у редовима витезова Темплара, што даје Мери Шели савршену подлогу да евоцира сукоб идеологија Хришћанства и Ислама.

Врло је вероватно да је Мери Шели била упозната са значајем исламских превода античких класика за ренесансу у Европи, и готово је сигурно ја је била упозната се егзекуцијом темплара и конфискацијом њихове имовине на петак тринаести, октобра 1307.  Сукоб добија апсолутно јасну конотацију ако узмемо у обзир да се Арабљанка зове Сафија (Мудрост), што је управо био предмет обожавања Темплара, због чега су их коначно и осудили за јерес.

Након што је на историјским мотивима створила позорницу за вековни сукоб идеја, Мери Шели приказује представу кроз перспективу слободне жене од оба света. Идеја коју Мери Шели жели да искаже је крајње једноставна: Сафија је наклоњена хришћанској идеји јер јој пружа слободу коју нема у Исламу. Међутим, важно је не толико то Сафијино осећање, колико осећање које се буди у створењу док све посматра.

Само на причи Де Ласејевих, створење је могло да научи о љубави, оданости, привржености, племенитости, пожртвованости и части, колико многи никада не науче. Ако узмемо у обзир ученост времена и још увек ускогруди поглед на слободе жена, врло је вероватно да је створење имало напреднији и шири спектар знања од већине људи свог доба.

Стицање знања се ипак истиче у Франкенштајну као врло опасна делатност. Виктор Франкенштајн је толико прекорачио границу сазнања да је покренуо догађаје који ће у потпуности уништити његов оикос. Поред тога, потпуно је омануо као васпитач и научник, што је довело до огромних патњи створења.

Међутим, као и већина напуштених, створење је нашло свој пут. Игром судбине, створење наставља своје образовање на Гетеовим Јадима младог Вертера, Плутарховим Животописима и Милтоновом Изгубљеном рају. Стицање ове три књиге је кључан тренутак у умном развоју створења.

Јади младог Вертера отварају пред створењем један потпуно нови свет, из којег је научио “о сети и потиштености” и о отменом понашању. На Плутарховим примерима, створење учи да истински цени врлину и презире порок. “Дивио сам се, наравно, мирољубивим законодавцима, Нуми, Солону и Ликургу, више него Ромулу и Тезеју.” Дакле, духовно устројство створења није насилно у бити. Видимо да њега не привлаче “ратови и куге Ромула”. Створење је истински одано врлини, али му врлина не пружа идентитет.

Тек са Милтоновим Изгубљеним рајем, створење добија некога са ким би могло да се поистовети - Сотону. “Много пута сматрао сам да је Сотона био симбол који је боље одговарао мом стању, јер се често у мени, као и у њему, рађала жучна завист кад сам посматрао срећу својих заштитника.”

Поистовећивањем себе са Сотоном, створење припрема своју душу за последњи ударац образовања - творчев дневник. Читање дневника је сигурно један од најпотреснијих делова књиге. Дневник садржи “све појединости тог низа одвратних поступака” који су довели до стварања створења. Овај последњи уџбеник биће највећим делом одговоран за смрт благе природе створења. Напокон створење долази до нивоа знања на ком може да се запита: ”Па зар да будем добар према својим непријатељима?”

Питање је тренутак када створење постаје чудовиште. Чудовиште није направила Мери Шели већ опште људско. Док није постало као човек, створење није могло да постане чудовиште, већ само звер.

Знање је на крају донело створењу моћ да манипулише и чини зло, не животињском снагом, већ како то чине људи, снагом интелекта, али у исто време, донело му је и страшну самоспознају и несрећу која ће га дефинисати као најтужније чудовиште у историји књижевности.

 




______________________________________________________________