Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________12_

 Заборављени српски песници 

 Стеван П. Бешевић 


Припремила: Споменка Денда Хамовић

 

Стеван П. Бешевић  је рођен у Сремској Митровици 23. 08. 1868. године. Био је свестрано надарен и знатижељан човек. Привлачиле су га: књижевност, биологија, филозофија и техника. Био је: песник, прозни и драмски писац, сатиричар, новинар и конструктор. Његов отац Петар је био трговац, мајка Милева, рођена Њиноверсковић, је немачко - пољског порекла. Основну школу и гимназију је завршио у Сремској Митровици, војску је служиo у Котору. У Сплиту 1895. године ради као судски чиновник и адвокат,  а 1896. године долази у Загреб где је уређивао сатирични лист Врач погађач, после је отворио и фотографски атеље. Међу првима у Европи је израђивао моделе авиона, и неколико својих изума из аеро-наутике је патентирао. Био је организатор Змајеве прославе у Загребу 1899. године. Због алегоријске поеме Вила и орао,(1894) која је била забрањена и заплењена, одговарао је пред аустријским властима.  У Београд се сели 1911. године и ради као преводилац у Министарству иностраних послова Србије, одакле је  наставио уређивати лист Врач погађач у Новом Саду, све до 1914. године када је лист забрањен. Стеван Бешевић је био савременик и пријатељ Владислава Петковића Диса. Било је то искрено и дубоко пријатељство, започето у Београду када је Дис објавио своју прву збирку песама Утопљене душе и био изложен бројним полемикама, и нападима Јована Скерлића. Долази рат, пријатељство се наставило за време тешког повлачења војске и народа преко Албаније. На Крфу, Стеван Бешевић уређује Српске новине и у њима, током 1916. и 1917. године, објављује песме Диса и његов чувени говор захвалности француском народу, прочитан у Pti Dalu 24. 08. 1916. године. Ово пријатељство је осветлило доста непознатих детаља из живота једног од најбољих српских песника.  Стеванов син Никола је насликао неколико познатих портрета Диса, пред његово последње путовање и крај у Јонском мору. После вести о потапању брода  Италија 16. маја 1917. године, Стеван Бешевић пише песму  Дису, објављује и некролог песнику. Шест месеци после, пише сину и о смрти песника Милутина Бојића, са којим је провео многе дане на Крфу.

По повратку у Београд, преко  Солуна 1918. године, уређивао је дечије новине Наш лист (1921 - 1924).  Поред лирске, родољубиве и сатиричне поезије, писао је и дечије песме. Уредник Службених новина био је до пензије 1935. године.

Песник Стеван Бешевић је оставио веома богат опус дела, која су  превођена на италијански и немачки језик. Дела су му увршћена у Антологију новије лирике (Београд, 1921. година).

Умро је у Београду 06. 09. 1942. године.



 
ИСПОВЕСТ

Не, ти ниси знала колико те волим,
Кад рекосмо тужно збогом једно другом. -
- Сада, у даљини, Вечноме се молим
Да ми будеш срећна у животу дугом …

Да ти никад туга чело не замрачи,
И никад твој осмех не оде са лица;
Да ти тако увек из очију зрачи
Та небеска радост плавих љубичица …

… Кад у једно вече, звездано и касно …
На лепе ти очи сан с спусти плави,
Тада ће ти, драга, у сну бити јасно
Све што ти не рекох никада на јави …

О, моја ће душа у сну да те нађе.
Долетеће к теби, па ма где ти била …
У једно ће вече, када сунце зађе,
Моја тужна душа раширити крила …

К'о црни ће лабуд крила да рашири,
И к теби ће стићи у нечујном лету. 
У твој сан ће да се уплете и смири,
Кад не буде мене више на том свету …







 
ДИСУ

Док ти на дну лежиш у царству сирена,
И шкољка Тритона кроз бездане труби,
Ја размишљах ноћас украј морских стена,
О црном гласу твојој верној љуби.

А питаће опет: „Шта мој Влада ради?“
И чекаће с чежњом, шта ћу да јој јавим…
… Да ли да напишем: „Јадна сирочади,
Тата вечно спава под Егејом плавим.“

… И сад видим тужан, да то нећу моћи,
- Јер твој гроб је страшан, без крста над главом –
… Сазнаће кад мину варке дуге ноћи:
И сва срца врисну, пробуђена јавом …

Крф, 18. маја 1917.


 
DE PROFUNDIS

Бесно цичи леден ветар севера,
Као врисак са дна пакла Сотоне;
Кô да урла зла савест и невера
Од радости, кад врлина потоне…

Тресе ветар као махнит капије.
Са звекетом крај прозора пролети,
Кô очајан витез, кад се напије.
Што свој севдах не може преболети…

А ја седим; пребирам по жицама
Што сад звоне о прошлости песмама;
О минулим пролећима, тицама;
Пресахнулим изворима, чесмама…

…Што је прошло, знам неће се вратити.
Под полочама леже дани радости.
О, како сам жељан их позлатити
Елегијом прохујалој младости…

Троших дане у амбисе бездане,
Дајућ' штедро своје срце свакоме.
Точио сам сласт у ноћи звездане,
Да их сркну туђе усне лакоме…

Туђе усне… Док сам ја испијао
Жуч што су ми за уздарје давали,
Сви које сам ја на груди свијао;
Који су ме лажима успавали…

… Сад горчину осећам у устима,
И у души неизлечне ранице;
Док напољу, улицама пустима,
Вриште ветри кô пијане званице…

… Бесно цичи леден ветар севера,
Као врисак са дна пакла Сотоне;
Кô да урла зла савест и невера
Од радости, кад врлина потоне…


 
СРЦЕ

(Импресија са једног посела)

Мило дете, једна девојчица мала,
За играчку нашла забрањену ствар,
Нежан собни украс, срце од кристала; -
А што дете узме, ту је већ и квар…

Расплака се мала, облише је сузе;
Страх, жалост, у исти јавише се час…
Тад је отац диже и на руке узе,
Па, уз њен сопранчић, гукну његов бас:

"Ето, кћери, чим си срца се дотакла,
Твој природни нагон већ искочи јак;
Али, душо, нису сва срца од стакла! -
То ти не разумеш, тек рђав је знак…"

… И пољуби дете. - … Док је лице мајке
Обливала румен, ја , у исти мах,
Видех једно срце, живо, кô из бајке,
Где крваво лежи, - згажено у прах! - …



 

ЗАШТО... 

Једне мрачне ноћи, кад су зимски ветри
Прозорима тресли и шибали стакла,
Кад је несаница мучила ми душу,
Одједном се стара завеса помакла,
И док сам, ужаснут, привиђење чек`о
Кроз прозор је лице завирило неко,
Младо, као доба прошло и далеко;
Тад завеса паде...

Ко то беше, не знам. - Ко би тајну знао,
И што ноћ се кашто с нама шали тако; -
Ил` ничег не беше; можда; али ја сам
После дуго, дуго, не знам зашто плак`о...
Ветар је тад звижд`о у близини јаче,
Као да се смеје човеку што плаче...
... Човеку што плаче...