ДРЖИМ СЕ
Свет је полудео
и све је хаос.
Не треба ми ништа,
можда једна рука
да ме држи док скачем и прескачем.
Глава лудује,
коса разбацана,
тело у покрету.
Играм,
играм, играм.
Само један стисак
руке у руци.
Поглед иза тамних наочара,
немој чекати,
следи ме
цео дан и ноћ целу.
Иако желим да лутам и њишем се,
само да играм, играм
наћи ћу времена
у мојој поспаној глави
и покушаћу снажније
да се држим се за твоју руку
да видим какво је пролеће.
~ Слађана Миленковић ~
|
НА ДНУ УМА, НА ВРХ БРДА
Прсти хладног чудовишта у јазбину дан ми грабе
Да га зубом комадају уз мрзосну сласт черече
Кроз маст очи им искачу, чудовишта своја вабе
Утрнула слова светла невиделом прска вече.
Ноћ улара попрскана крвљу клетих и сапетих
Углављени сутон шири, уморене умом гази
Из небића корен славе јатом празних глава лети
Обнажену кулу моћи запосели собом врази.
Грк истине грло стеже проређених зависника
Слатка мама окрепљује тулеж пада са висина
Поцрнеле радилице све на црно и без крика
Медоносну зону сиву из киселог цеде вина.
Изван ума изван смрти живот вечни себе гласи
Јав не чувен од ушију још одзвања у срцима
Овчјим руном огрнутим где су песме све уздаси
Бол за болом где гамиже а радост се сузом краси.
Удар грома у недрима муњом око тела кружи
Светлим сјајем ореола засијалим са дна бола
Псећи језик лапће крви глође кости сраму служи
На дну ума, на врх брда, на врх совре, сред окола.
~ Рајица Марковић ~
|
НЕГДЕ
Негде између неба и земље
Између ноћи и јутра
Уздаха и издаха самоће
Негде између трептаја ока.
Негде између привида и стварности
Између мисли, речи и дела
У пени између осеке и плиме
Негде између светова наших.
У времену између рађања и смрти
Ван граница видљивог и невидљивог
Негде између осећања и свести
Тамо је све оно што имам.
Негде између светлости и таме
Између туге и зрна среће
Негде у трену давања и узимања
Тамо негде.....
Чувам љубав за тебе.
~ Драгана Миленковић ~
|
|
***
Знам,
Морам изаћи из себе
Да бих се претворио у реч,
Коју остављаш свету,
Птицо – весниче,
Изнад воде у коју
Урањам.
Вест
Коју доносиш собом,
Да крвљу својом објавим.
Знам, на крају
Морам раздвојити воду и крв.
Морам отићи да бих се вратио
Кao повест.
Наде.
Као дах живота и свест о бесконачном.
Као утеха неутешнима, о утешитељу!
Не остављај ме самог у води,
Птицо разапета!
У којој речи бол света
Нестаде?
Носиш
У оку сад мој лик и дах у кљуну,
На канџама ти моја крв,
Док кружиш изнад воде.
У воду врати ме
као реч познања коју
доносиш.
~ Владимир Златић ~
|
ЛУКА
Чежња за драгим
допловила ме Теби.
Колико копрцања
у мрежама страсти...
Залуду странпутице.
А могло је прије.
Или није?
Овај мир
купљен покајањем
да потраје.
~ Драгана Албијанић ~
|
ВИРТУОЗУ
Пеливаниш по бриду и
ободу без грешке
То је потврда твоје извјежбане младости
Једном или безброј пута у прошлости
Неки други људи шепурише се тако.
Мислиш ли ти да је у то гледати баш лако
Подсјећаш ме на моју давну младост
На дане када сам по рубу и ја ишао пјешке
Када сам и сам желио да пеливаним вриједно.
Сада у старости ходам можда без грешке
Шта имам од тога кад идем опрезно полако
Летио висином или ишао пјешке свеједно
То нема чара ни оне распусне радости.
Пожелим и ја понекад да пеливаним
Мада за то никад не имадох дара
Одрекао бих се искуства којим се браним
И без награде бих да се поносом храним.
Није увијек добро ходати бридом
Или ако донекле достигнеш руб
Осјећања се могу граничити са стидом
Увијек те неко узме на зуб.
Једном па никад више остаће прича
Како си био и пркосио у спретном покрету
Све посматраче си окупљао и заносио
А само си храбро животу пркосио и снио.
~ Петар Р. Васић ~
|
|
