Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________2_


 Живе легенде | Гојко Ђого 



 
www.knjizevnicasopis.com/broj-15/zive-legende-gojko-dhogo/Gojko_Djogo-compressed.jpg

Гојко Ђого рођен је 21. септембра 1940. године у Влаховићима код Љубиња, у Херцеговини. Основну школу похађао је у родном месту, а гимназију у Стоцу. Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду дипломирао је 1964. године. Након хапшења и судског процеса 1981. због књиге Вунена времена, Окружни суд у Београду осудио га је на две године затвора. Врховни суд Србије смањио му је казну на годину дана, коју је једним делом издржао. Иако је судском одлуком враћен на посао, неколико година није могао објављивати нити јавно наступати. Овај „случај“ био је повод за забрану или „повлачење из продаје“ више књига, листова и часописа који су се солидарисали са песником. Одлазак песника у затвор 1983. године био је повод за организовање значајних протестних вечери.

Објавио је, у више издања, књиге песама: Туга пингвина, Модрица, Кукута, Вунена времена, Изабране и нове песме, Црно руно, Вунена времена са Оптужницом и Одбраном на суду и многе друге. Његове песме и есеји преведени су на петнаестак језика међу којима су енглески, француски, немачки, руски и шпански.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног члана 21. јуна 2004. године. Члан је Српског ПЕН центра.

 


 
ВУЧИЈА ПЕСМА
 
Човек често види само једну боју
Мисли једну мисао, пева исту песму
Некад црну некад белу
Некад се тешки сунцокрети
Као жута звона преко неба њишу
 
Тако је понекад
Оно сиво завијање у шумама
Заједнички језик овог света,
Веран боји предмета и ветру
Што им мења положај и облик,
Можда је зато вучији гркљан
Сличан гркљану који ово пева.


 

ЕПИСТОЛА ВУКУ КАРАЏИЋУ

Поштовани господине Вуче,
ништа од твоје приче:
Пиши
као што говориш
а читај
као што је написано.

Не могу да пишем
као што говорим
јер не могу да кажем
оно што мислим.

Уместо твоје поуке,
обавештавам унуке:
Ја сам писао
као што сам мислио
а ви немојте читати
као што је написано.



www.knjizevnicasopis.com/broj-15/zive-legende-gojko-dhogo/Gojko_Djogo_(1940)-compressed.jpg


 
ОВИДИЈЕ У ТОМИМА

Ко је живео у своје време
славио је његов рођендан,
ти ниси живео у своје време
— чекао си његов крај.

Тако је твоје време заувек прошло.
Јер, то је било његово време,
и боље би било да ниси ни живео
него што си живео у његово време.

Живели су мутавци и измећари,
телали и тунгузи, гмизавци и преливоде,
крпељи и гњиде,
живели су сви који су били срећни
што живе у његово време,
само ти ниси.

Не живи ко проведе живот
чекајући да неком одзвони.
Онај што броји дане
себи броји.

Толики су крстови постали тантузи,
подеране чизме и свете књиге,
круне и жезла труну по музејима
— једнога ће дана и његова звезда
пасти
и деца ће је гуркати прстом
по небеском плишу
јастука у витрини.

Само, шта ти имаш од тога?
Они што долазе неће ни знати
да је цезар имао
поткове на нози.


 

ЦРНА ОВЦА

 

Ево црне овце, мајсторе

Црн јој отац и мајка

Под њом црно јагње

Црно млеко сиса.

 

И крв јој је пуна дима

И зуби јој очњаци

И очи јој разроке

И рогове има

А нема звезде на челу.

 

Кога она пољуби

Добиће црни пришт

Коме пред кућом осване

Смркнуће му се у подне.

 

Вабио је не вабио

Неће ти со с длана лизати

Ни јалове њиве ђубрити.

 

Више воли вука него пастира

Више кланицу од тора

И слепчовођу

Од видовита предводника.

 

— Пружи јој руку,

Имаћеш црно на бело.



 
ЗВЕР НАД ЗВЕРОВИМА

Велики медвед звер,
господар стада мрких бескућника
и самозвани звери цар,
имао је гвоздене зубе
и војску вештих укољица.
 
По закону своје зверске ћуди,
клао је све што му на жуљ стане,
давио у мраку најбоље другаре
и гутао своју децу.
 
А сад мртав лежи....