Ђурин кутак
ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити
Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман. 5. КАО РЕБРА КОСТУРА ПОГИНУЛОГ РАТНИКА
Сунчано прољеће, обојено топлим бојама, пјевушило је најљепшу пјeсму о жвоту, наливало је сокове раста и полета у чаше раних цвјетова. Стари газда се спремао на имање, требало је гнојити и орезивати воћке. Са гнојидбом је ишло мало теже. Викендица на имању била је потпуно разрушена. Људи који нису вољели моје газде, окупљени око Мате Малинара, покушали су искористити углед Старог газде, привољети га да им се придружи у рушилачким намјерама постојеће власти, он је одбио сарадњу какву су они захтијевали. На миран начин, разложно и увјерљиво, настојао је објаснити Мати, представнику нове политичке странке, да се он у педесет трећој години живота нема намјеру враћати у политику коју је напустио прије петнаест година, свој живот је усмјерио у сасвим другом правцу, има свој спорт и своју књижевност, то му је довољно за уживање, на тим подручјима је градио своју афирмацију. Политика му је изгледала сувише прљаво, удаљио се од ње. Мато је добио задатак да обави разговор са Старим газдом. Знао је да то неће ићи лако. Да би присилили Газду на послушност прибјегли су тероризму, отворили су жалузине прозора који гледа на терасу, полупали стакло на њему, покушали запалити кућу. Запаљиво средство убацили су у собу, оно је пало на синтелан саг, како овај не гори, угасило се. Полиција је установила покушај паљевине. То је била првомајска честитка. Кад неће с њима, слуге нове власти сматрали су да је он склон претходној. Довијали су се како да га приволе за своје прљаве послове. Мато, шеф странке у Старој Дренчини, добио је задатак од надређених у Сиску да покуша још једном разговарати са Старим газдом. Тмуран, смркнут, предосјећајући да му је настојање већ унапријед пропало, затражио је Мато од Газде да се изјасни с ким ће сарађивати. - Ни с ким! – био је одлучан Стари газда. Честитка за 25. мај, Дан младости. Минирана је прва кућа у Хрватској. У великој, лијепој соби, убачени експолозив поломио је сав намјештај. - 250 грама експлозива - рекао је шеф полицајаца који су дошли на увиђај. - Да ви смијете, нашли бисте починиоца за два сата – казао је Стари газда Алији, гледајући како полицајци фотографишу рушевину, стигли су са двоја кола с потпуном опремом, њих шесторица. Алија и Газда стајали су по страни, други полицајци нису могли чути њихов разговор. - У праву сте – сложио се Алија с Газдиним мишљењем – лако бисмо нашли. Газда је, донекле санирао оштећење. Замијенио је поломљену браву на вратима куће, као да пркоси диверзантима, лакирао је врата на којима су била уништена сва стакла, обновио је жалузине, крш у кући није дирао, оставио га је нетакнутог, кроз отворе на улазним вратима могао се видјети рушилачки ужас тероризма. Бруталност је била савршена, безобзирно лице нове власти! Стари газда је схватао да долази ружно вријеме. Знао је да ће бити тешких проблема. Одлучио је да се не мијеша у догађања која је предвиђао да долазе. Чудило га је само да муцави, остарјели пензионисани генерал, шеф нове странке, некадашњи комуниста, тако устрајно жели власт. Старачка упорност! Није се устезао од провођења својих намјера, ни по цијену да земљу увлачи у рат. Американци стоје иза његових леђа као снажна подршка. Стари генерал није желио само власт, желио је и ратну славу, надмашити у сваком погледу све владаре, историјске претходнике. Велике амбиције су га ломиле. Стари газда није то одобравао, сматрао је то приглупим. Инжењер Шурлан, гмизавац, склон групашењу, којег је, прије 12 година, Стари газда примио на посао, појавио се у улози новог емисара. Тражила се послушност и изјашњавање. Стари газда је слушао, некада свог потчињеног, како муцавим гласом покушава пренијети му упорне захтјеве нових политичара да им помогне остваривање њихових циљева. На лијеп начин, без грубости, отпремио је Шурлана с поруком његовим наредбодавцима да од сарадње не може бити ништа. Кућа је по други пут минирана, разорено је кровиште. Честитка за Дан борца, 4. јули! Поломљени дијелови салонитних плоча разбацани су и по парцелама сусједних имања. На вијцима, којима су биле учвршћене плоче, њихови остаци, као подеране старе крпе, њихали су се на вјетру, бијелили су се голи рогови и летве као ребра костура погинулог ратника, остављеног на ратишту, чије су месо појели црви и животиње. На истакнутом мјесту Покупља, стравично упозорење непослушним људима од којих нова власт тражи понизну покорност. Стари газда је показао такву храброст да су нови властодршци остали запањени. Авет куће, страшило за људе, животиње и птице, стајала је неупотребљива. Зачудо, шупа, накнадно приграђена, коју је као и кућу, Стари газда градио сам, користећи своје темељито знање из статике, остала је нетакнута. Ситне пољопривредне машине још нису биле опљачкане, Стари газда и Газдарица одвезли су их у Сисак и смјестили у гаражу. Тако је пљачкаш, Мато Малинар, новопечени политичар у селу, када је провалио у њу, с горчином закључио да ту нема што опљачкати. Морао се задовољити само с нешто ситног алата, лабануо је срп, клепац, грабље, ашов и помичне степенице којима се из собе пењало на таван. - Мато је то покрао! – рекао је Стари газда Газдарици. - Не говори то кад ниси видио – просиктала је она. - Зар требам све видјети па да знам? – љутито је зарежао Стари газда. - Сусрео сам га када је возио на тракторској приколици украдене клупе и сто Николе Јасића. Мислиш ли да ће моје оставити, а Јасићево красти? - Али ниси видио да је крао нешто наше! - Зар је лопов само онај ко краде само наше? Газдарица је одћутала да прекине свађу. | 6. ЗЕЛЕНА РАСКОШ ТРАВЕ Школовање се наставља, ниједна лекција није без батина. Тако пише у књизи о дресури паса, каже Стари газда, а он се дословно држи упутстава, жели бити добар учитељ, тај учитељски углед сваки пута плаћа моја стражњица. На мојој позадини исписује се свако слово његових лекција. Ето, шта ти је застарјели васпитни систем. Моје газде раде на тржници, имају штанд за продају воћа и поврћа, боре се да преживе. Рат је, тешко се живи, Млади газда је остао без посла, иако се пише да је Хрват, власти му то не признају, нема три чиста кољена, истјерали су га с посла. Били су присиљени да оснују своју фирму, засад се слабо сналазе, зарада је никаква. Често послују с губиком, па Старији газда мора издвајати од свог насљедства да се тај губитак покрије, видим да је забринут. Забринути су и Млади газда и његова мајка, Газдарица. Данас су оставили чоколаду од 200 грама, с љешницима, на столу, у великој соби. Журили су на посао. Појешће је када се врате, не, неће је појести цијелу, свако ће од њих узети свој дио, остало ће спремити у оставу, нека буде за други пут. Тако то Газдарица распоређује. Мени чоколаду не дају, Стари газда је прочитао у књизи да пси не смију јести слатко, њихова јетра не може пробавити слатку храну, па лако добију шећерну болест и ослијепе. Млади газда је задњи попио кафу и у журби заборавио гурнути столицу под сто, остала је одмакнута. Тај проклети мирис, испунио је сав стан. Можда ми се то само чини, можда га је доиста испунио, одједном сам видјела читав строп, на њему наредане чоколаде, једна до друге, на плафону ни најситнијег дијела бијелог, сав је чоколадне боје. Ко ли га је само тако обојио, заклела бих се, јутрос је био бијел. Да ли се однекуд појавило чаробно огледало, нека чаролија? Ја више нисам била ја, разум ми је сасвим заказао, као да сам попила таблету која изазива лудило. Скочила сам на столицу па на сто, морала сам дохватити бар једну чоколаду са стропа, покушаћу са стола скочити, можда успијем, можда ме чаробна крила понесу до стропа. Налетјела сам на омот чоколаде, оклизнула се, једва се одржала да не паднем са стола, видјела сам, ту је преда мном, на омоту, права правцата чоколада. И, што мислите да се догодило? Што се могло догодити? Заборавила сам, моје газде никада не поједу цијелу чоколаду, они узму које парче, остало оставе за неки други дан. Можда сам помислила да су они већ појели ко зна колико чоколада, а ја ни парче? Можда је у мени букнула потреба за осветом? Можда сам добила напад жеље за равноправности и ошамућена од ње за тили час сам смазала читаву чоколаду. Ето им сад, па нека ме убију! Уобичајено, Стари газда се вратио у стан тачно у тринаест сати. Повео ме је у парк. Осјећала сам јаку потребу да обавим нужду, мој организам се већ привикао да то чиним у то вријеме. Тада је излазио и мој пријатељ Неро, црни кудрави лијепи мали псић, кокер шпанијел. Он је стрчао низ степенице и јурио према мени, успут је застајкивао код сваког мало вишег жбуна траве, подизао задњу ногу и мало залио тај жбун мокраћом. Журио се и није журио према мени. Е, кад се ти не журиш, тобоже ме волиш, кажеш да си мој обожавалац, стално ми се удвараш, нећу се журити ни ја. Чучнула сам одмах, кад сам ступила на зелену раскош траве, поштено се измокрила, а онда се трком упутила према њему. Вољела сам с Нером јурити по парку. Дивила сам се његовом бујном репу који му као заставица лебди док се он пробија кроз високу траву. Завидила сам му на том украсу. Када сам била малена и мој је реп стајао у ваздуху, али није био тако бујан као његов, сада се разрастао и постао тежак, снажан, да Неру ударим њиме оборила бих га с ногу. Ипак сам ја у основи и вук! Једно вријеме смо трчали, натјеравали се, играли се, радовали се као што дјеца уживају у игри. Газда ме позвао да идемо у кућу, окренуо се и пошао према улазу у зграду. Никада нисам чекала да ме још једном позове. Врата су жељезна, тешка, са армираним стаклом и ја их не бих могла гурнути да уђем, ако би их он оставио притворена. Бојала сам се да ме остави напољу, а он уђе. Потрчала сам за Газдом. Један дио пута је Неро трчао за мном, када је схватио да се више не обазирем на њега, да је за мене игра завршена, вратио се. Кад сам појела чоколаду требало је појести и омот, то се нисам сјетила. Можда се ни газде не би сјетиле да су је оставили на столу. Овако, сачувала сам доказ о глупости коју сам направила. Погријешила сам, гуза ће гријех платити. Јадна гуза и ја с њом! Прва је у стан ушла Газдарица, одложила је торбу и врећице са купљеном храном. Замирисала ми је пица донесена за ручак. Док је она на тањире стављала храну на кухињском столу, ја сам се облизивала, гуркала је њушком да обрати пажњу на мене, вртила сам удворички, пријатељски репом, лупала њим по поду, она ми је рекла: - Имаш ти своју храну, мала моја. Не може све бити за твоју стражњицу! Понијела је тањире на сто у гостинској соби, коју је од кухиње дијелила само помична хармоника преграда. Прије него што је ставила тањире на сто, изненађена, упитала је: - Што је било са чоколадом са стола? Млади и Стари газда су слегнули раменима и рекли у један глас: - И ми бисмо то радо знали! Ја сам се покуњила и покајнички пошла према својој соби. Али моје покајање није имало никаквог ефекта. Стари газда ме је дозвао: - Сити, дођи овамо! У рукама је већ имао ремен. Почела сам се покорно извињавати, али признање није ништа помогло, био је права звијер. Зграбио је омот од чоколаде, гурнуо ми га под нос да ми покаже зашто ме туче, добро ме оплео по стражњици. Викао је да сам глупа, хоћу ли да ослијепим, још два пута ми је држао продику, гуракао чоколадни омот под нос, ударао жигове каишем.  |
Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете
године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје,
афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да
покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални
пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман.
