Како топлих зима има

Зимско предвечерје. Централна улица мога града свијетли у тами, ужурбани пролазници некуд јуре. Чује се жамор, довикивање и кикот.

Удишем ноћ. Хладни ваздух се разлијева у мојим плућима, годи ми. Као да непрегледна пространства мога срца вапе за мрзлим вјетром. То је та Русија у мени, а Рускиња нисам. Снијег почиње да пада. Према небу извијам главу. Хладне пахуњице се на мом лицу претварају у ситне капљице, мала Бајкалска језера. Враћам се у прошлост и мислим:

 Што нисам ја нека Ана на станици жељезничкој, па да чекајући воз огрнута снијегом, угледам Тебе...крај себе...  Чујем умилни звук гитаре. Није то ма какав звук. То су  балалајке, звоне прапорци на саоницама а рзање сибирских коња одаје да сам већ кренула на пут или да сам дозвала Русију себи. Погледом тражим човјека што свира. Као да је то најважнија ствар на свијету. Угледах га. Баш као и увијек стоји са гитаром у рукама и шубаром на глави, уз неки освјетљен излог многобројних продавница које изгледају  попут бакљи упаљених испред сибирских кућица не би ли ријетки  путник намјерник видио циљ или наду да живот постоји у тим хладним просторима.  Музика се увлачи у моје уши, почиње да ме омотава  попут топлог астрагана. Леденице што висе испод настрешница учинише ми се као бљештави кристали са лустера велелепног дворца у Санкт Петербургу... Пјесма уличног свирача разлива се мојим венама и грије ме попут топлог чаја из сребрног самовара. Готово да могу осјетити мирис менте што се као невидљива аура шири око мене.  Свирач поздравља пролазнике руским ријечима. Гледам његове небеско-плаве очи попут очију моје матрјошке. Гледају и оне мене. Милују ме. Како све то стаје у срце? Може ли човјек осјећати оно што није његово лично искуство? Да ли ми Љубав попут руске то може приуштити? Мислим да може.

Осјетим топли загрљај, опкољава ме. Заједно слушамо помало тужну мелодију и гледамо како промрзли прсти уличног свирача зналачки пребиру по жицама гитаре. Окрећем се, гледам добро знано лице и шапућем:

“Замисли Нас двоје у уским ходницима и тајним пролазима Зимског дворца. Остављам ти трагове - свилене марамице, мирис парфема, комадиће чипке и поглед-луч што свијетли из таме, за Тебе“.

„Како топлих зима има!“, проговори он и насмија се.

Док корачамо праћени чаролијом Русије, једно знам: љубав попут непрегледних руских пространстава остварива је само онда када има и са ким - са истовјетном руском душом- широком као Небо, дугачком попут Неве, интригантном као Ермитаж. То је права мјера за вољену душу, ма из којег дијела свијета да је човјек који је посједује.

И ко каже да су зиме хладне? Срећна сам у ову претпразничку ноћ ушушкана дахом пријатељске Русије и умилном пјесмом драгог баћушке. Русија је дошла мени, у Бањалуку, призвана свиме што ја јесам, призвана мојом словенском душом.

---

Уметнички гоблен