Поезија наших дана
***
Не иди У јутро што те чека Без последњег осмеха мог, Раширеног у загрљај.
Без ове љубави скупљене У сузу.
То јутро, Кад ћу ти далека Сен младости бити, Нек чека! И љубав је Потекла. И текла Низ блузу.
Нек чека, Јер најважније ти нисам рекла: Тамо где идеш сад, Тамо сам већ била, Погледом је говорила, и ти си Тамо сам.
Понеси Бар мирис овог пролећа.
Њених се очију сећам, Које су виделе тад, Некако виделе све што и ја Сада знам.
~ Владимир Златић ~ ВИНО И МЕД
Кувано вино кипи, пенуша... У чаши отопљен, боров мед. Усне ми слади, мирисом мами, опија ме. Ти си моје пиће, мој пијани пад, покапано вино отопљен мед и мирисни слад. Грожђица, усном отцепљена, што пијем је сад. Испод обрва поглед сакривен, осмехе дели... Гледам те очима, боје црних гроздова и питам се: „Јемо ли смели?!“ Срцу шапућем, чуло ме је. Уздахом одговара. У мени узаврео зрак, ужарена коприва. Јако ме опило, ово вино и мед, мирисни слад. Кувано вино кипи, пенуша... Ја твоја сам сад. ~ Зорица Тасић ~ ЧЕКАНИ ЧАС Дуго чекана порука, Чудо чекам, чаролију можда? Чекајући чезнем, мислим на очи мачије, необичне, очаравајуће. Испричај ми неку другачију причу, чедну, чудесну, зачињену чулима. Започни било чим, опречним чињеницама. Начини корак, очисти замрачен ум мој, учини да мисли моје нечисте ишчезну. Чекам да ме заборав заскочи, помози му, али не плачи. Приближимо се додиром чело о чело, осетићеш обичност сачувану у мени, чуј како зачаурена чучи, непомична, али увек одлучна. Обруч је стеже све јаче и јаче... До ње, поплочан ходник, јасно означен. Налазач часни, чистога образа буди, чикни ме пољупцем, из мрачног сна ме пробуди. Окачи руке око мене, дај ми загрљај најјачи. Час је прави, чини бачене тек, буди мој чекани пољубац, буди мој чекани лек. ~ Синиша Кнежевић ~ НА МАПИ ЖЕЉА
Случајно си запео у зеници, намерно си остао. Сад шириш се моћно и заклањаш фењер међу звездама, да даху пут препречиш и мук свода прекинеш шапатом. А он је као молитва, путена, снажна, болом изнедрена, патњом небо пара, и на длану ми кап небеске сузе оставља. Да напијем се или у њој огледам? Да ли си одговор сакрио да завараш траг ходајући међу звездама или је у запису на мојим леђима траг оставила рука твоја? Заспим да одгонетнем, будим се да загонетној птици ухватим крило. У недоглед развукла се ешарпа мисли, у чипкани вео претворила се и скрива подрхатавање белих колена. А страх је страху окренуо леђа и поглед крије јер истина би да нас поведе и напије радост из зеница. ~ Сунчица Торбица Радуловић ~ *** Са ишчупаним бусеном траве У стиснутој шаци Лежала си Као после смрти расле су ми власи Лежао сам У сунчевој зраци На врхунцу заједничке славе И кад све је стало... протицаху часи Разбацајмо оглодане кости Разапнимо изгрижене Коже Далеко негде ветар ће нас понети О Боже! Зар и нас оживљене Са кочевима кане пробости Да више никад не можемо волети ~ Жељко Медић Жац ~ | 
ПРОЉЕЋНА ПЈЕСМА Не могу ти говорити о срећи, час прољећни кад се уплете у косу. Нити шта то душа може да осјећа, кад пољубац оставиш на мом носу. Не могу ти говорити о срећи, и кад на раме спусте се прве ласте. Од нас двоје, кад се воли, ко је већи. О, како срце с првим прољећем расте. Не, не могу ти срећи шта је то срећа. Мене зову прољећни немири. И душа као некада опет се сјећа, како у њој сударише се свемири. ~ Рајка Милишић ~
ФЈОРДОВИ У ОКУ
Роним. У водама које капљу које једнако сипе, вечно. Остајемо, ти слепи чувари на олуцима, Са кишобрана клизе неба, течно. Посвуда разбијене собе, А ја роним, у једнако истим стварима. Измиле праоци из сећања, јадикују, Приносимо кишобране олтарима. Ко фјордови. У мокро око, Заривени болни почеци, крајеви. Кажем, спас треба тражити у држању даха Којим ће се некад, Можда завијорити папирни змајеви. А ја роним. ~ Јелена Цветковић ~ МОЈ КУТАК
Сама, у једном кутку
свијета,
Слива се уморна киша
Дршћући на кољену
глибавом
Бунавне очи јесени
гледају
Пуштајући се на милост
вјетру
~ Сава Тепавчевић ~ Музика срца
Малим си прстом дирнуо заспале струне мога срца и оне су ти посекле кожу. Не марећи за то, миловао си слатким надама и обећањима уснуле снове срца врела. А онда си нестао... Сада звонки тонови одјекују у ноћ. и узалуд дозивају твоје име.
~ Гордана Димитријевић ~ ПРАШКО ЈУТРО Видео сам те, на Карловом мосту тог снежног јутра, док су пахуље красиле врхове двораца и мостова, а ти у бунди од нерца стајала си, у небо гледала... Пахуље, прамен косе су ти красиле на руке мале пале – таман толико да их можеш са свих страна сагледати, још више се замислити. Тражио сам те у златном Прагу у пивницама и винаријама по Карловим варима и старим кафанама, поред реке и старог моста где смо се први пут видели... Враћам се у Праг, опет тражим своју грлицу, али као велом тајне прекривено је све сем очију твојих што на њих ашик ми оста да ме прогони до краја живота. ~ Немања Илић ~ СНОХВАТИЦА Погледај – по небу расуле се звијезде коју желиш – прстом покажи, скинућу жељом, скинућу срцем, теби на јастук – само ми тражи. Пожели – у мразном јутру да трешња уцвјета, да те њен мирис опојан буди, пупољке њене још исте ноћи расцвашће топлина мојих груди. Потражи ме – на другој половини јастука, ал' само сјенка креветом твојим ношена вјетром лако ће прећи, јер мене нема – јер не постојим. ~ Јелена Глишић ~ ЧЕКАЊЕ Луда ми чежња доноси немир. Уздрхте бедра, разгори утроба у чекању тебе. Заискри сјај у оку којим се твоје ватре пале и уздах проломи кроз бесану ноћ. Тама ме милује, а мирис коже однекуд долута, познат. Јутро не свиће без твог наручја, без капи зноја са твог чела у мом оку. ~ Деана Дигор ~ |
