Поезија Ненада Митрова - између модернизма и традиције
Припремила: Сандра Шћевак
Невољно, и помало посрамљено признајем да ми је, пре него што сам се прихватила подухвата писања овог рада, име Ненада Митрова значило мало, готово ништа. Да, претпостављам да сам негде некада чула за Ненада Митрова. Међутим, моје знање није сезало даље од имена. Самим тим, чин писања за мене није представљао само критичко промишљање о једном књижевно-теоријском проблему, већ нешто много више. Било је то својеврсно Откровење - једне песничке фигуре, једног опуса, а у крајњој линији једног животног пута и, нажалост, трагичне судбине. Пре свега, долажење до било каквих података о Ненаду Митрову представљало је прави подухват. Уобичајено ослањање на интернет није дало много резултата. Чак ни детаљна претрага фонда инђијске библиотеке, мени добро познате, није била задово-љавајућа у очекиваној мери. Свега неколицина наслова у којима се Ненад Митров јавља као предметна одредница и, до скоро, ниједна збирка песама овог аутора! Срећом, то се променило, па тако наша библиотека однедавно има у поседу сабрана дела Ненада Митрова Позно биље, која ми је била од неизмерне помоћи. Предговор књизи Позно биље Драгана Белеслијин управо почиње неправдом која је нанета Ненаду Митрову - неправдом гором од свих неправди за једног песника, а то је заборав. Осим по једној уличици у Новом Саду, мало ко зна Митрова по оном најдрагоценијем што је остало иза њега - песмама. Деценијама заборављен и од критике и од публике, тек покаткад би изазвао нечије интересовање. Његови рукописи леже нештампани (чак пет књига је остало у рукопису), а о његовом делу није писано преко четрдесет година. На срећу, поново се актуелизује лик и дело Ненада Митрова. Издавање његових сабраних збирки песама први је корак ка ревалоризацији овог неправедно заборављеног песника. Такође, најављено је и издање рукописних дневника Ненада Митрова, а постоји и иницијатива да песник добије обележје у виду споменика. Никада није касно. Ипак, за мене најупечатљивији спомен на Ненада Митрова оставио је Младен Лесковац. Лесковац врло надахнуто говори о свом првом сусрету са Ненадом Митровим. А тај први сусрет одиграо се баш у библиотеци, и то Матичиној: „Ветар, и сунце, и гласан говор, и пуно, пуно речи ушло је с њим... Човек је био наказно, свирепо ружан, грозно изобличена тела и лика, сопћући под својим тешким самаром, како је сам доцније певао; али занос с којим је говорио о књизи коју је враћао библиотекару, нека немирна и жарка радост која је просијавала његове речи, кључала иза њих, његове усплахирене дуге руке и занесен поглед препуни некога дивљења брисали су на њему све телесно и одводили нам мисао некуда даље, у мирно и светло, неземаљско...“ (Лесковац 1977: 368,369) Потпуно предан поезији, Митров је ради Леопардија научио италијански, ради Бодлера француски, био је сав утонуо у античко песништво, али и предан изучавању будистичке филозофије и поезије. Та његова преданост није се огледала само у поезији. Лесковац даље пише: „Али како је волео Ненад Митров! Како би се руковао Ненад Митров! То код њега није била обична конвенционалност ни површни увод у разговор: био је то неки очајнички и грчевити семитски ритуал, свечан и симболичан; ухватио би се за пружену пријатељску руку као очајник, као дављеник и у то руковање уносио и сву своју несрећу и сву своју преданост. Тако увек.“ (Лесковац 1977: 371) И можда је управо зато тако трагично, тако прерано напустио овај свет. Јер све што је радио, радио је пуним срцем, уносећи себе превише - у поезију, у љубав, у тугу, у кривицу која није чак ни била његова... Није се мирио са тим животом у ком се обрео, није никако могао да пронађе своје место у њему. Суочавао се са неразумевањем и неприхватањем, али не само од стране других људи, већ ни сам себе није могао да прихвати. И сам за себе је имао само тешке речи, ругајући се сопственом удесу. Све то водило је до тога да његов живот буде саздан од бола и патње, несреће и чамотиње. Сваки његов стих пулсира тим болом, читава његова поезија одише мраком. Драгана Белеслијин пише да је Ненад Митров размишљао да оконча свој живот и пре тог фаталног удеса. (Види: Митров 2013) Међутим, судбина је удесила ствари другачије. Усташка полиција, трагајући за Митровљевим рођаком Виктором Розенцвајгом, такође песником, не могавши да га пронађе, неким случајем приводи на саслушање самог Митрова. Јер и Митров је био песник, а грађанско име било му је Алфред Розенцвајг. Јеврејин, дакле. Све то учинило га је идеалном жртвом. После три саслушања на којима је претрпео не само понижење, него и ударце, примораван да призна нешто, а ни сам није знао шта, Ненад Митров се сломио. Нађен је мртав у свом стану пошто је удахнуо смртоносни гас и тако отишао са овог света... Ненад Митров припада песницима тридесетих година двадесетог века. Кристина Лапајне у свом чланку о Ненаду Митрову дефинише његову поезију као „поезију умереног модернизма, блиског орије-нтацији неоромантизма, те иако припада генерацији првих модерниста, своју пуну зрелост достиже знатно касније, на измаку модернизма или у постмодерни-стичком периоду.“ (Лапајне 2012) Налазећи се на размеђи, његово дело представља својеврсну спону између оног традиционалног и модернистичког у нашој књижевности. Стога, нећу се трудити да Ненада Митрова припојим једној или другој струји, већ да анализом његовог опуса покажем сву комплексност и вишеслојност, све оне димензије које његово дело собом носи. Јер чак нити једно дело, а камоли читав песнички опус, не садржи у себи искључиво елементе само једне поетике. Пратећи еволутиван развој Митрова као песника то је врло транспарентно. Ненад Митров објавио је своју прву збирку песама Две душе 1927. године, мада је почео да пише много раније - песма Несрећа настала је чак 1914. године. Две душе почињу предговором Дубине који је не само посвета вољеној жени - Марији Алекса-ндровној, него и својеврсни песнички манифест. Између осталог, Митров нам ту објашњава одсуство хармоније у својој поезији као резултат расцепљености његове личности између поезије и властитих осећања: „Нашли бисте да се у мојој поезији такође рефлектује сва трагика безуспешних напора око издизања бесмислене, разбарушене ми свакидашњице у благородне висије лепоте. Опазили бисте да моји стихови оскудевају у оном најбитнијем елементу унутрашње супериорности коју стварају назирање и осећање једног вишег циља - уверење да оно постоји, и ако можда у недокучивим даљинама, и да самим постојањем својим даје освештење свима испаштањима и тегобама, свима поразима и свиснућима, што се претрпљују њега ради, и очију, њиме засенутих – супериорности која чини да се и у најморбиднијим, најочајнијим и најрастрзанијим песмама осети присуство светлог генија, сугестивна драж подсвесне једне, будуће хармоније, наговештај измирења свију спорова и узбуна, свих бласфемија и негација, свих покора и сломова у мистичкој светковини обретене, искупљене сврхе...“ (Митров 2013: 55) У Дубинама он изражава крајње очајање које прераста у патетику: „да у зеници мојој нигда затреперити неће одсев ока што мене ради сија - да до мог слуха никада неће допрети звук дамара што за мене куца - да груди моје нигда заталасати неће флуид топлине, што ми га шаље створ који љуби...“ (Митров 2013: 56) Управо зато су, како сам каже, његови стихови лишени надахнућа и баш из тог разлога је прибегавао разним вештачким средствима компоновања као што су слике, епитети, ретке риме, блештаве речи. Због свега тога његова поезија оставља утисак оптерећености формом али без тог „маркирања“ његове песме би биле само ужас и јаук јер поезија за њега представља репродукцију сoпственог ужаса. Читав предговор написан је у духу салонске конверзације, а читава збирка одише баналним сентиментализмом - то је приметио и сам Радомир Константиновић: „Он који је написао читаву једну масу до бљутавости баналних стихова... губећи се у стиховању позно-романтичарског сентиментализма...“ (Константиновић 1983:511) И ту је Константиновић уистину у праву: такви банални романтичарски стихови јављају се у великом броју песама ове збирке: „Ветрић пирка. Месец жмирка.“ Месец зна (Митров 2013: 75)
„О само једанпут дај да се споје Срце моје и срце Твоје у јединствен откуцај!“ Слатка обмана (Митров 2013: 76)
„Цео један дан Цветао је сан...“ Цео један дан (Митров 2013: 91) С друге стране Драгана Белеслијин у овој збирци осећа известан модернистички сензибилитет: „Управо тамо где престаје романтичарски занос, где се туробна застрашујућа помрачина срца претаче у сфуматично, вишезначно поље наговештаја, слутњи и стрепњи, укида се наивни сентименталистички приступ уметности Ненада Митрова и почиње зрели модернизам, саткан од непрекидне мистичне пренапрегнутости.“ (Митров 2013:16) Та суптилна нијанса између два правца је Марија Александровна. Она, с једне стране, представља лик идеалне романтичарске драге, а с друге стране фаталну жену, која има у себи нечег мистичног и демонског - она има дар да проникне у људску душу и то је оно што је чини тако посебном. Ипак оно што ову збирку чини још више модернистичком јесте основно расположење, а то је меланхолија. Меланхолија, не као последица представе о изопштености и сувишности, него као идеја смрти и ништавила. У том погледу склона сам да се приклоним мишљењу Радомира Константиновића јер сматрам да читава збирка одише романтичарским духом. Говорећи о романтизму Зоран Глушчевић каже: „Романтичар је човек незадовољан, пригњечен, отуђен, одгурнут, бескућник. (...) Појам отуђивања доживљава се овде активистички, динамички, он је психолошки обојен: не осећам ја да ми је свет туђ, него сам ја свету туђ, ја сам из њега искључен, отписан, мртав. Ја у њему немам шта да тражим“. (Глушчевић 1967: 28) Управо то је слика Ненада Митрова: изгнанство, патња, бол, дубока меланхолија, неоствареност... Стога није ни чудо што ова збирка доноси дах позног романтизма. Одличан пример је песма Јалова биљка која није сладуњаво сентименталистичка већ доноси романтизам ноћне језе: обнавља митологију вукодлака, кужних бара, змија и гмаза. У њој се појављује проклетство романтичарске зле коби, па читава атмосфера помало подсећа на Поа: „Ја никох у утроби мочварног рита, где густог муља се слегао слој, где грозница сукља и отров мефита, и црних туга се мигољи рој. Суморан и пуст је удес мој. Тешко мени, биљци јаловој!“ |  Ипак, ти његови сентименталистички моменти убрзо бивају прекинути сувим рационализмом: Конста-нтиновић га контрадикторно назива сентиментимента-листичко-рационалистичким песником. Та његова рационалност последица је зазора од сопствених осећања. Свестан своје наказности, гуши се у осећању инфериорности, самосажаљењу и јаду. Одатле и та његова злоба и иронија, не према свету, већ према самоме себи. Управо то је разлог што његова љубав није телесна него метафизичка. Вера у платонску љубав пратиће га кроз цео песнички опус. Тако у песми Моја љубав каже: „Ко жена, красна жена, Ти си мени драга! Ал' то је занос невин, а није крик похотљив, А није вртлог крви, ни нагон неукротљив - Ниједан прохтев плоти, ниједна грешна љага Страст ову моју чисту не скрнави, нит мути!“ Давећи се у патњи и меланхолији често одлази у патетику и то је једна од највећих мана његове поезије. Међутим, већ у следећој и уједно последњој самосталној збирци Кроз кланце јадиковце (1928) то ће се умногоме променити. Овом збирком Митров је досегао највећи уметнички домет, сва његова песничка снага садржана је управо ту. И самим насловом поручује да је живот за њега трновит пут препун муке и јада. Ипак, у овој збирци он чини значајан помак напред: резигнација односи тријумф над патетиком. Као да је све обузела нека тиха помиреност. Збирка почиње песничким монологом, наративном прозом Балада о свести у пустињи и већ ту се уочава депатетизација исказа и демонстрација новог песничког правца. Наративна проза је оно чему су симболисти били склони. Тако на самом почетку видимо да се Митров увелико приближио модерном изразу. Иако и овде користи сродан песнички поступак, опет се види известан отклон од претходне збирке - негативна мисао као да је еволуирала у нешто врло блиско експресионизму. Већ на самом почетку сусрећемо се са појмовима као што су очај, самоћа, тама, вапај и схватамо да је његова визија света остала непромењена. Међутим, оно што је новина јесу термини: аскеза, нирвана, инкарнација. Све то асоцира на источњачке религије, конкретно на будизам. Зашто је Митров био инспирисан баш будизмом? Па пре свега, можда баш зато што је будизам више од религије, будизам је филозофија живљења. Будистичка филозофија са празнином која је одсуство смисла, али и поента живота, и безнађе и ништавило, али и пут ка самоспознаји, ка постизању унутрашње хармоније је управо разлог због кога је атеистички наклоњен Митров у будизму пронашао своју врховну истину. Јер у будизму нема Бога, нема неког врховног бића које свет уређује по своме. Будизам је само човек - пропадљиво и привремено тело и његова вечна душа. То је управо она утеха која је Митрову требала - уверење да је тело које имамо само љуштура, само привремено станиште душе која је наша права суштина. Он никада није престао да пати због своје наказности и управо је то будистичко схватање оно што му је давало веру и наду у неки други, трансцендентни живот. Нирвана, врховна будистичка истина, постаје за њега императив. Нирвана је идеал ослобођења од патње који се постиже аскетским одвраћањем од егзистенцијалног хтења уопште. Нирвана као гашење - мржње, похлепе, заблуде. Нирвана као губитак ега. Нирвана као постајање дела универзума. Празнина као једина апсолутна реалност. Митров у томе проналази себе и управо ће се кроз целу ову, али и касније збирке провлачити појмови као што су празнина, бесмисао, непостојање. „Нема такве ватре каква је страст, нема таквог промашаја као што је мржња, нема такве патње каква је ово тело, нема веће среће од спокојства.“ Буда У овој збирци он пропагира готово сва будистичка нечела: бескрајно ништавило до кога се стиже конте-мплацијом и одрицањем, одрицање од телесног и хедонизма, подређеност телесног душевном. Сваки наговештај фриволног и ласцивног у њему буди гађење, а могућност телесне љубави за њега је немогућа. Тако Митров улази у токове модерне поезије, а Радомир Константиновић га чак у једном тренутку пореди са Симом Пандуровићем, за кога каже да му је био близак не стихом, него осећањем мрзовоље. Ипак, ако већ говоримо о нирванизму Ненада Митрова, онда нам, сасвим природно, на памет пада Дис. Владислав Петковић Дис, један од уклетих песника, певао је о нирвани готово две деценије пре Митрова. И збирка Ненада Митрова дефинитивно има нешто од поезије уклетих песника. Али да ли они певају о истој нирвани? За Ненада Митрова нирвана је идеал, нешто чему се тежи, блажена празнина. Код Диса, поимање нирване је ипак другачије: „И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко.“ (Дис 1997) Код Диса нирвана је негативно конотирана, она је материјализована, има поглед „мртав и празан дубоко“, асоцира на тежину. Ипак, ово није једина заједничка тачка Дису и Митрову. Још једна тема којом се обојица баве је пад у живот из преегзистенције - Дис у Тамници, а Митров у Пустоловини једне душе. И још једном, њихове визије се потпуно разликују - за Ненада Митрова само тело је тамница, разумемо и зашто, а за Диса тамница је овај живот у који је човек просто бачен против своје воље. Подударност између њих двојице је и у томе што су обојица на неки начин својим збиркама предвидели своју смрт - Дис своју збирку насловљавајући Утопљене душе уистину и скончава утапајући се, а Митров непрестано наговештавајући самоубиство као излаз и спас, управо ће тако и напустити овај свет. Ипак, ни ова збирка није стилски хомогена, па иако доминира модернистички импулс, још увек су видљиви остаци романтичарског манира: „У ноћи, по студи, Док мећава хуји У језивој струји И гуди- Док беси се роче И бунило точе У груди (...)“ Сироче И све касније Митровљеве збирке су махом неуједначене, али разлог томе је превасходно то што их за штампу није уређивао сам аутор, него Младен Лесковац. Тако се песме међу собом разликују по дужини, версификацијским особеностима, као и по мотивским преокупацијама. Оно чиме се Лесковац руководио при њиховом приређивању јесте основно осећање које у њима доминира. Ако се осврнемо на следећу збирку Ненада Митрова Болна колебања видећемо да је основно осећање које ту влада меланхолија, наговештај самоубиства, јадиковање, али се ипак умногоме разликује од плачевне патетичности коју налазимо у збирци Две душе. Овде је још експлицитније присутно бодлеријанско наслеђе, дакле дефинитивно можемо закључити да Болна колебања носе у себи дах симболизма. Митров је чак једну песму, поему заправо, посветио Бодлеру. Она потпуно очигледно одудара од осталих песама, пре свега својом дужином, а онда и сложеношћу мисли. Митров у овој поеми уједињује наративно и лирско, преплиће уметност и свакодневицу, прво и треће лице. Слободно можемо рећи да је у питању једна хибридна структура. И овде су присутни остаци оне ништавности, оне празнине која вуче корене из будистичке филозофије: „Остаће само кристалне есенције Неизмерног, прекаљеног бола, Бола без мотива и без садржине, Ко најдубља суштина ми суштине, Остаће само бола непојмног тиха сласт - Нових суза, бездано, чисто врело.“ Мотив самоубиства, који се појављује у претходној збирци, овде постаје још експлицитнији - чак се у неколико песама бави том идејом: Једна мува, Шта могу, Мета, Канделабар. Та опседнутост одузимањем сопственог живота такође би се могла подвести под модернистички импулс. У збирци Плава планета наставља се његова опсесија ништавилом, бесмислом и егзистенцијали-стичким темама, а такође и његово интересовање за будистичку филозофију. У песми Преобраћање даје синтезу будистичке филозофије: пропагира значај душе и пропадљивост тела: „И знам: тело ово тек је гнојав чир Што на површини личности се надме, Па га треба сећи, да ме прожме мир Сав да опет будем Ти, и сваки јад ме Мине - (...) „ Видимо да у свакој следећој збирци инкорпорира теме из претходне збирке: његова мисао еволуира и постаје пунија. Изузетак је, међутим, Књига за Елинор која је искорак ка сентименталној лирици. Тематска преокупација му је љубав према удатој жени, глумици Слави Кос, па отуда можемо направити паралелу са Две душе које је такође испевао из љубави према удатој Марији Александровној. Иако је, за разлику од осталих збирки, ово чврсто конципирана целина, она остаје естетски неостварена. Митров нигде није остао толико личан ни толико субјективан, толико непосредан у исказивању емоција као што је то случај у Књизи за Елинор. Ту чак уочавамо и утицај ренесансе, трубадурског, патетике... Међутим, и у овој збирци присутан је мотив гађења према сопственом телу, а који је и иначе карактеристичан за његову поезију. И на крају, да резимирамо. Митров за себе пева да је јалова биљка, али је ипак оставио врло плодоносан песнички опус, о коме се може пуно тога рећи. На основу анализе тог опуса видели смо да су његове песме написане махом у модернистичком маниру, али опет има у њима и нечег помало конзервативног, традиционалног. Опирући се било каквој класификацији, његово дело остаје да живи, још недовољно истражено, чекајући неке нове читаоце, неке нове проучаваоце науке о књижевности који ће га изнова откривати.
|
