Ђурин кутак
Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман. 7. ЗЛАТНЕ ЈАГОДЕ ЗВИЈЕЗДА
Старији газда и ја ишли смо често у шетњу, једном дневно обавезно. Обично смо одлазили на купалиште ЗИБЕЛ и шетали дуж насипа, од купалишта па према силосу и новом мосту на Купи. Ево нас и сада ту. Велико уживање ми је трчање по снијегу. Газда прави грудве и отискује их низ насип, ја јурим за њима, кад их дохватим најчешће их прогутам. Поједем тако по неколико килограма снијега, онда само пишам док ту воду потпуно не избацим из себе. Газда се боји да ћу се тако прехладити, не зна он да сам ја вук, слабо познаје природу вукова. Друга игра нам је газдино бацање грудвица снијега у вис које ја хватам и, наравно, халапљиво гутам, не знам за мјеру, па опет поједем много снијега. Те игре ми служе за развој мишића, стицање тјелесне снаге и кондиције. Осјећам атлетску снагу, не бојим се ухватити у коштац ни с једним псом. Вечери се! Изгубљени у плавобијелој чистоћи утонули смо у глуву самоћу. Хвата се тих, плав сумрак, насип се примакао ријеци. У води се, с обе обале Купе, огледају остарјела стабла огољелих врба. С врхова пресјечених пањева шикнуло младо грање, његове дугачке најежене бодље штрље према небу, које се недодирљиво, дубоко стрмоглавило у бескрајну дубину ријеке, чува своју чистоту за златне јагоде звјездица чија се треперава срамежљива невиност почиње назирати. Усамљени кочоперни златни витез мјесец, њихов љубоморни заштитник, задовољно се испрсио, његов грумен злата блиста у плавом краљевству неба. Отапање снијега расквасило је земљу, сада Газда не воли да ми било што баца, трчећи много се замажем, па ме мора купати, не могу тако каљава у кола, у чист, уредан стан. Из кола је извадио пластичну канту, на погодном мјесту је захватио воде, пере ме спужвом, ја сам намрштена, брише ме великом крпом. Кола паркира на бетонски плато купалишта који је чист и ту ме у близини кола пере па одмах тако чиста и обрисана скочим у кола. Кад сам мокра возим се у пртљажнику, али када сам уредна и сува сједим поносно на предњем сједишту као сувозач. Сједим ли на задњем сједишту, пажљиво посматрам околину. Откријем ли којег пса или мачку, насрнем на стакло задњих врата жељна да јурнем према њима. То ми пружа страствен ужитак, зарежим и скочим као звијер, ударим о стакло, одбијем се натраг на сједиште, кола пројуре, измакне ми из вида противник на којег сам јуришала, смирим се, сједим мирно као да се ништа није догодило. Сједим ли на предњем сједишту, тад сам најпоноснија дама, Газдарица! Од ње сам видјела да не режи ни на кога, па ни ја то не чиним, не пада ми ни на крај памети да гласа пустим од себе, а камоли да јурнем на стакло. Знам да би то могло засметати газди, може изгубити контролу над воланом, да доживимо саобраћајни удес. Законом је забрањено да пас сједи на предњем сједишту, али мени то полиција не брани, сви се диве како мирно сједим. Кажу да нису видјели ниједну жену да с толико поноса сједи као сувозач. Ја сам заиста врло задовољна, изнад свега достојанствена. Још нисам видјела ниједног пса да се вози на предњем сједишту. Сви ме у Сиску познају, окрећу се за нашим колима, гледају нас и врте главама, чудо невиђено, говоре да сам веома паметна и лијепа. По закону велики пас мора имати корпу када га газда води кроз град. Стари газда је набавио кошару, ставио ми је, огорчена одмах сам је згулила с лица. То ме је много повриједило, у мене немају повјерења, сматрају ме глупим псетом. Сигурна сам у себе, никога нећу угристи ако се он према мени и мојим газдама понаша како треба. Корпа ми смета, показује пролазницима да сам глупача. Од корпе не могу ни уста отворити да залајем! Не, не, котарица уопште не долази у обзир! Пристајем на огрлицу с бројем као знаком да сам цијепљена. С њом и бројем поносим се као накинђурена млада жена, високо држим главу када идем кроз град. Што ме више људи гледају, поноснија сам. Огрлица има бодље које су окренуте према ван, спречавају да ме неки пас, ако се посвађам с њим, може зграбити за врат. Таква ми заштита није потребна, могу се сама обранити, бржа сам и спретнија од свих паса. Не могу ни замислити да би ме неки пас могао зграбити за врат, да се то и догоди, не би ме могао задавити, јер испод врата имам дебелу кожу која клизи, кад би ме противник ухватио за врат кожа би само клизнула, душник би ми остао слободан, могла бих дисати. То је моја природна предност над многим псима. Стари газда који ме изводи у шетњу стално носи тениску лоптицу, она ми је најдража играчка. На ливадама он лоптицу шутира или баца што даље може, а ја што брже могу јурим да му је донесем назад. То се понавља безброј пута, па су ми мишићи веома ојачали. Мени игре никада доста, опсједнута сам њом. Неки људи кажу да ћу бити таква само док сам беба, ја у то не вјерујем, игра је тако лијепа, она ми разведрава дух, бићу таква док сам жива и здрава! Кад смо на асфалту или бетону газда удара лоптицом о подлогу, ја вребам да је ухватим. Веома је важно да ухватим лоптицу код самог одскока, вјежба изоштравања рефлекса! Газда близу моје главе удара лоптицом, бира страну коју не очекујем, трудим се бити што бржа. То се понавља безброј пута, у више наврата сваког дана. Веома сам упорна, стално то тражим, рефлекс ми је постао изванредно брз. Ако би дошло до обрачуна с каквим псом он у двобоју не би имао никаву шансу. Док трепнеш зграбила бих га за врат! Спремам се, тренирам, морам бити јака, паметна и брза! 8. ЗАЖАРЕНИ ЦРВЕНИ ЦВЈЕТОВИ МАКОВА У згради до пруге, која смета да из нашег стана видимо жељезничку пругу, станује породица која има два мала псића, пинча. Сиротиња божја, ситнилеж, можеш их у овећи џеп ставити и не би био пун. Краткодлаки, са вјечито високо уздигнутим великим ушима, не могу их спустити. Лијепи су, морам признати. Газдарица их изводи у шетњу. Данас су слободни, испред њиховог улаза, никог нема с њима. Ја и газда идемо према прузи, кренули смо да прођемо између кућа, кад одједном они се појавише из траве, јуришају на мене, храбро, одважно, жељни да ми запријече пролаз. Као фурија један ми се саплете међу ноге, ја подигох шапу, притиснух га к земљи. Он поче продорно вриштати, други, кад видје што се догодило његовом пријатељу, уплашен јурну између кућа, бјежи као да га вјетар носи. Приђе Стари газда и рече ми: - Сити, пусти тог врапца, није он вриједан да прљаш зубе његовом крви. Ја подигох тешку шапу с његовог трбуха, он се придиже, подвијена репа поче бјежати што су га ноге носиле. У згради насупрот нашој, приземно, баш према нашем стану, станује Пекинезер са својом породицом. Мали украсни пас, ружне згужване њушке, као код боксера, који изгледа застрашујуће. Међутим, овај псећи патуљак не може никоме задавати страх, мален је, може га се у џеп ставити, кад би му ошишали дугу длаку и китњасти реп, вјечито уздигнут и савијен, можда би био велик као мало већи миш. Испод балкона, власница пекинезера, симпатична госпођа, уредила је мали цвијетњак, угодан, пажљиво његован као и њезин украсни пас. Цвијетњак је од парка одвојен ниским, лијепо обрађеним обојеним бијелим кочићима и само једном поцинчаном жицом провученом близу њихових црвених врхова који декоративним изгледом уљепшавају цвијетњак с процвјеталим лалама. |
Када би био у шетњи псић је био сасвим тих, никад да залаје. Када је био на балкону, то се често дешавало, његова нарав се мијењала, кад би се неки пас приближио он би лавежом, који се није далеко чуо, настојао да га отјера што даље. Његов помало тамни глас упозоравао је да је то његова територија. Ја сам му се освећивала, прилазила сам углу цвијетњака, под балконом, попишала се уз колчић ограде, давала му до знања да сам ја ту газда. Изашли смо из куће, прошли кроз млади парк у дворишту, на Тргу Прве интернацинале, провукли се између зграде насупрот нашој, оне у којој је котловница и нашли се у парку уз пругу. Насип на којем се налазе шине високо се уздиже, стрмо се спушта на обе стране. Дрвеће црног јавора у парку, засађено прије десет година, разрасло се, сунчане зраке не допиру на земљу, испод њега, ту и тамо само понека травка. Попадале су танке суве гране, неке већ натруле, кад трчим, ломе се, пуцају под мојим ногама као да су од леда. Ја бјесомучно јурим, не обазирем се на звук ломљаве, навикла сам на то. Коров се на насипу никад не коси, све дјелује запуштено и неуредно. Једино многи дивљи макови промаљају отворене зажарене црвене цвјетове из чупаве зелене, дебеле, бескрајно дугачке траке тепиха, украшавају падине. Расути у зеленилу, неправилно разбацани, пјевају тамноцрвени цвјетови, весели, разиграни, стидљиво гиздави, с дивљом љепотом и привлачношћу, оживјели стрме косине насипа. Стари газда ме доведе овамо око десет сати када, у кратким размацима, туда пролази у једном или другом смјеру више возова. У прво вријеме, док сам била мања и неискусна, плашило ме то тандркање воза. Изгледао ми је као некаква велика неман која би ме могла згнијечити као палачинку. Убрзо сам схватила да воз иде по шинама и не може сићи са њих да ме нападне, па сам почела пријетити њему, да га уплашим, да гледам како бјежи још брже. Морала сам много тога научити о возу, јер сам хтјела да другујем с њим, с временом сам га завољела, спријатељили смо се. Да се нађем испред њега згнијечио би ме, од мене не би остало ни трага. Још горе би било да скочим испред локомотиве. Звизнула би ме без имало милости, безобзирно! Пруга овдје, код парка, има благ завој, затим равно преко надвожњака одлази ка Жељезничкој станици. Тамо још никада нисам била. Кад долази иза завоја, из Предграђа, прије уласка у станицу, воз сиреном најављује свој долазак. То сам уочила, мој сат у мозгу непогрешиво ради, тачно знам када мој пријатељ воз наилази, чекам га спремна. Некад он зна мало, понекада и много закаснити, али сваки пут га вјерно чекам, напето ослушкујем када ће ми звук са шина јавити његов наилазак, спремна сам као напет лук да јурнем на насип. Више пута сам се порезала на стакло, једном доста јако, па сам петнаестак дана шепала, Газда ме није пуштао да пратим свог старог пријатеља док ми рана није потпуно зарасла. Морала сам рану дуго лизати да се крварење заустави и посјекотина не загноји. Опаметила сам се, не пењем се на насип. Сада трчим уз насип по равном, много уреднијем терену, на којем нема камења ни стакла, покошен је и уређен, дио парка. Уочила сам да је воз бржи од мене, примијетим га издалека да долази из Предграђа, тамо од тржнице, већ га видим прије надвожњака, почињем трчати, трудим се свим снагама да ме не достигне. Али бржи је, бржи! Након 200 метара достигне ме, ја почињем губити трку, он ме престиже, кад видим да ме и задњи вагон оставио иза себе, немам наде да ћу га сустићи, одустајем од трке, враћам се лаганим трчањем свом Газди, који ће ме помиловати по глави, обоје смо пуни задовољства. Након дужег времена возовође су ме примијетиле. Постала сам њихов омиљени пратилац, сада успоравају вожњу, дају ми прилику да се на што дужој путањи дружимо, пријатељски такмичимо. Ја сам умишљала да сам постала бржа, нисам размишљала, предавала сам се уживању у трчању, чаролији надметања. Путници прилазе прозорима, уживају да ме гледају, смију се, веселе се. Тамо далеко, 300 до 400 метара, мало даље од гаража, налазе се баште које обрађују сиромашни пензионери на државном земљишту, оградили су их и учинили тешко проходним пролаз између насипа и плотова. Ја трчим до тих вртова. Кад дођем до башта враћам се према Газди. Одредила сам границу трчања. На другој страни, граница ми је надвожњак код тржнице. Ни за живу главу не прелазим преко цесте. Знам да ми то мој Стари газда не би одобрио. Данас сам нехотично веома јако наљутила Газду. А можда сам то помало и хтјела, жељела кришом да он то не зна. Сигнали на прузи су се споро, равномјерно, отварали, воз је лагано милио према Жељезничкој станици у граду, тако брзо да могу непрестано трчати поред њега. Нисам савим сигурна, да ли сам била опијена том срећом па се сасвим заборавила, или сам одлучила да га пратим све до станице. Имала сам времена да се провучем кроз шипражје између насипа и вртова наставила сам трчати, прешла надвожњак, одједном сам се нашла на Жељезничкој станици. Воз се зауставио уз продорну шкрипу кочница, тако продорну да ме је умало глава забољела. Била сам потпуно опијена новим догађањима, узбуђена и изненађена оним што се одвијало пред мојим очима, потпуно сам заборавила на Газду и Газдарицу, сјела сам на перон, опчињена гледала како путници улазе и излазе из вагона. Пожељeла сам да ја уђем у један, онда бих могла јурити брзо као воз, а можда и брже. Али, нисам смјела, путници су ми били непознати. Остала сам тако сједећи, потпуно ошамућена чаролијом новог доживљаја све док воз није кренуо и изгубио се тамо иза силоса, одјурио према Загребу. Кад сам се освијестила, у другом плану, иза воза, видјела сам забринутог Старог газду како ме тражи, дошао је до иза башта, пробијао се мало кроз шипражје, а онда љутит, ожалошћен вратио се натраг. Чула сам као да је рекао: - Ако је таква глупача да је подлетјела под воз и згазио је, што ја ту могу. Најгоре је ако је тешко повријеђена, па сада лежи и мучи се. Како јој бог дао, ја морам по жену на тржницу, већ је крајње вријеме. Кад се воз изгубио видјела сам, у првом плану, Газду како улази у кола, тргнула се из опсјене, уплашена да ми не побјегне. Сјетила сам се да он мора по Газдарицу на тржницу, да им треба доста времена да покупе робу са столова, унесу је у кола, а ја знам доћи до тржнице, стићи ћу прије него они буду спремни за полазак кући. То ме је умирило. На свом радару видјела сам читав тај дио града, знала којим ће улицама газда возити према тржници, пратила сам кретање нашег аута и бјесомучно појурила пред њега пазећи да не подтрчим под неки ауто или не ударим у неког пролазника. Срећом, саобраћај је у ово вријеме слаб, ријетко се сусрећу возила на улицама, ја сам брзо јурила, прелазила раскршћа. Знала сам да је ауто много бржи од мене, да Газди морам доћи у сусрет како би ме видио, дођем ли одзада може се десити да ме не примијети и побјегне ми. Прошла сам најкраћим путем кроз град, одједном се нашла испред Газде кад је стигао до нашег улаза. Изненађен ме угледао, обрадовао се, насмијао прекорним смијешком, зауставио кола, отворио задња врата и ја сам сва сретна ускочила у пртљажник. Још једна моја авантура завршила је срећно!  |
Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете
године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје,
афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да
покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални
пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман.
