Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________14_



 Дубровачка књижевност 






  Пише: Сања Живковић




Никола Наљешковић, (почетак 16. века-  1587), познати драмски писац и песник пореклом из грађанске дубровачке породице, одликовао се универзалношћу, као и већина његових савременика. Она се огледала у интересовању за математику, астрономију, трговину, док ће једно време провести као службеник градске управе. Напоредо са свим пословима бавио се и књижевним радом. Доста је путовао (Египат, Ђенова, Венеција...), а 1538. његов живот обележиће два крупна догађаја: 1. трговачки банкрот, који се сматрао грађанском смрћу и 2. бег невесте у манастир. Временом се стабилизовао и потпуно посветио литератури.

Писао је љубавну лирику у духу и маниру петраркизма. Међутим, његова дела карактерише већа искреност у обради теме и мотива, која се огледа у великом броју алузија на несреће које су га задесиле. Пишући маскерате, користио је уобичајене теме, које су деловале пристојно, али са бестидним и скарадним алузијама. На пољу религиозне тематике испевао је песме покајничког расположења, са доста размишљања о смрти и Христовим мукама. Наљешковић је комуницирао са великим бројем писаца. Испевао је  читаву збирку посланица упућених пријатељима у Дубровнику и Далмацији, од којих су неки били песници: (Мавро Ветрановић, Петар Хекторовић, рођак Аугустин Наљешковић и др). Значајне су, између осталог, јер садрже велики број књижевно-историјских података о пишчевим савременицима и њиховим делима, о самом аутору,  времену у коме је живео, критику тога доба, морала итд.

Најважнији део Наљешковићевог књижевног рада чине његове драме - 4 пастирске еклоге и 3 фарсе.  Испеване у стиховима, без наслова, сачуване су у рукопису под заједничким називом комедије (у значењу драме). Новина у еклогама биле су рустикалне појединости и хумор, као и народна традиција коју Наљешковић уводи. Наиме у једној од њих (Комедија II), у пасторалном амбијенту смештен је и обрађен митолошки мотив о Парисовом суду.

Крајем прве половине 16. века,  Нељешковић је саставио своје фарсе. Ова драмска врста тиме  је започела живот на дубровачкој позорници, а у  погледу сложености радње, најразвијенија од њих (Комедија VII) остала је непревазиђена. Фарсе представљају слику свакодневног грађанског живота Дубровника. Пороци и неморал износе се отворено, грубим хумором.

Пред крај живота Нељешковић је објавио астрономску расправу Дијалог о сфери света (Dialogo sopra la sfera del mondo, 1579), у којој је изнео своје схватање о томе да ли је земља округла, или равна плоча.



Комедија V

 

Комедија V, по први пут је изведена на једној дубровачкој свадби почетком пете деценије 16. века. Испевана у дванаестерцима, ова фарса садржи пролог, а носиоци радње су господар, госпођа, Маруша, Милица и Весела. Тема је узета из грађанског живота, са циљем да се грубим хумором исмеју људске слабости.


Ликови господара и господарице у односу на ликове слушкиња


Сваки лик у књижевном делу можемо осветлити из више углова у зависности од његовог делања, евентуалног физичког описа и дијалога. У Комедији V, ликови су уједно и носиоци два различита друштвена слоја: слуга и господара, који се откривају међусобним дијалозима.

Милица и Маруша, оличење су немарних служавки, чија ће безобзирност прећи границе морала. Још у самом прологу назване су неваљалицама, које краду сочиво и уље. Из почетног дијалога можемо закључити да уместо да раде, по цео дан ленчаре и оговарају. Покушавајући да избегне  своје обавезе, Маруша не преза да се скрије од газдарице или посао пребаци на Милицу. У тренутку разговора са газдарицом, стичемо утисак вербалне равноправности. Наиме, Милица газдарици смело одговара да се свађа са другима, а не са њима. Деструктиван карактер служавки, сазнајемо из газдаричиног набрајања шта су све разбиле, уништиле и покрале до сада (два лонца велика, уље, лећу, сочиво). Међутим осим, што растурају материјално, не презнају чак ни од успостављања љубавних односа са господарем. То помера њихово делање са материјалног на духовни живот грађанске породице у Дубровнику тога времена. Своју дволичност, која је уједно врхунац безобразлука, оне показују у односу са газдом. Моралне препреке за њих не постоје, обзиром да су већ огрезле у бројним гресима: крађа, лаж, лицимерје, непокорност и сл.

Потпуна супротност у материјалном смислу, служавкама је газдарица. Њена ћудљивост и охолост биће исказана већ при првом сусрету са њима, наредбама, које се нижу једна за другом:

 

Вечеру ти потеж` Маруша, монђин прим`-!

Зло т` јутро! Не потеж`, куда ћеш тамо ш њим?

Сјемо га мени дај, к огњишту тер ходи.

Вечеру пригледај, потеж се пак к води!

Чините да суди буду вам справљени!


Свесна свог положаја и доминације над њима, госпођа им то константно понавља. Међутим, разлоге њених порива да непрестано кињи и мучи служавке, могли би тражити у њеној љубомори и свесности да се оне забављају са њеним мужем. Доказ томе је тренутак када их она назива вашљивим кучкама, директно им пребацујући због везе са господарем. Вероватно, у намери да не изгуби своје достојанство и покаже страх од губитка супруга,  разлоге за своје пребацивање оправдава тиме да не жели оговарање од стране других жена.

Њен однос са супругом такође је јако лош. При првој појави, почеће да га назива ђаволом, који је на страни служавки. Ту констатацију потврдиће када их затекне на његовом крилу. Она нема другог начина да му се супротстави осим вербално. Тим вербалним сукобом отвара се дијапазон брачних односа у ком госпођа проклиње дан када је дошла у кућу. Уместо нормалних брачних односа, наилазимо на ситуацију у којој муж често одлази ноћу од своје жене (...Џиво мој, луд ти си, ако мниш да нијесам знала тој, сву драгу ноћ где спиш...) и безочно је вара. На комичан начин, даље, се приказује свест преварене жене, која није у стању ни да казни мужа за превару, али ни да му прећути. Свесна свог положаја, покушава да га казни тиме што ће спавати крај њега, али без икаквог физичког контакта. У једном тренутку му чак прети, да ће све рећи браћи. Важна црта њеног карактера осликава се у тренутку, када она истиче да срамота коју јој наноси не би могла надокнадити никаквим новцем ни даровима :

 

Све што сам до данас од тебе имала,

Сада бих у сај час све врагу подала,

Сваки час гди веће чиниш ми срамоте.


Међутим, она је свесна да без обзира шта јој се дешавало, мора о себи да изгради лажну слику срећне жене. То се најбоље види из начина на који лаже друге жене о свом брачном животу. Величину њене жеље да се прикаже под маском срећне жене, појачава и чињеница да лаже на светом месту, као што је црква. У њој се ту боре жена, као припадник брачне  и госпођа као део друштвене заједнице. Превагу ће однети ова друга. Преварена жена може исту поднети само уколико је задржи за себе. Дакле, испред својих осећања ставља мишљење других људи.  На помало комичан начин приказана је и госпођина религиозност. Наиме, она истовремено изговара Оче наш и свађа се са супругом. До краја дела њено негодовање у погледу мужевљевог понашања своди се искључиво на вербалне афекте, без последица. Могло би се рећи да она, заправо, постаје пасиван лик, релативно помирен са својом судбином.

Господар се у фарси појављује изазван распарвом која се чује са улице. Од саме појаве, јасно се осећа диференцијација у његовом односу према служавкама и према жени. Он жену назива махнитом и срдитом, претећи јој чак и батинама. Његово лицемерје убрзо излази на видело, када јој се после пар тренутака већ обраћа са душице. Поменуто лицемерје појачано је дволичношћу, када он наводно грди служавке, а заправо их узима на крило чим госпођа напусти собу.  Као што је госпођа свесна своје доминације над служавкама тако је и господар свестан своје доминације над њом. Када га затекне у незавидној ситуацији, он неколико тренутака покушава да се оправда, али веома брзо открива своје право лице. На индиректан начин приказано је и схватање брачне заједнице са његове стране. Према његовим речима, за срећу жене довољно је то што има све што пожели: огрлице, траке, накит, убрусе, папуче, ципеле итд. Веома спретно и безобзирно назива је угурсузом, пребацујући јој  да му се подсмевају због њене опаке нарави. Тиме, заправо, читаву кривицу са себе пребацује на њу. Речима: сваки је муж жени на свијету господар , Наљешковић заокружује све до сада речено. До краја дела, муж не силази са пијадестала господара дома, служавки и жене.

Сви односи међу ликовима, сведени су на крају, у Марушином дијалогу. Наиме, хијерархија истих није нарушена, а описан догађај само је на тренутак нарушио уобичајену колотечину.  Маске падају и јасно је да нико од поменутих ликова није безгрешна жртва. Служавке су немарне, прождрљиве и безобзирне, јер им госпођа не даје довољно хране, а она сама се као и гоподар непристојно понаша флертујући са другима. У фарси се уочава неименовање  господара и госпође, проистекло из Наљешковићеве тежње за уопштавњем.  Тако се поменути односи међу ликовима преносе са индивидуалног на колективно, представљајући својеврсну критику дубровачке грађанске породице, у којој се све одвија без осећајности по устаљеним нормама.