Енеини дамари
Из кућне радиности Сјећања
Колико смо обиљежени сјећањима? То ми је данас нешто о чему размишљам.... Зима, аутобус који долази на београдску станицу, мирис палачинки и слаткасти укус компота од кајсија, моја насмијана тетка... То је оно што ме донекле одредило у животу и увијек вапим за топлином, за оним осјећајем кад ти се неко обрадује кад се вратиш са далеког пута... Ових дана понукана разним дешавањима невидљивим простом оку посматрача, размишљам о животним искрама, водиљама кроз моје вријеме Сјећам се Сомбора те давне 89' године, мале цркве у центру града и апатинске коле која се пила тих дана. Сјећам се како сам га тражила на стадиону препуном војника. Била је то свечана заклетва. Стајала сам на трибини, уморна од пута и неиспавана осјећајући још подрхтавање воза под ногама. Поправљала сам косу као да је то најбитнија ствар на свијету и гледала, усплахирено... А онда ми се поглед зауставио на Њему! Почела сам да машем, али ме изненада заклонила застава коју је вјетар заталасао, па ни данас, послије толико година, нисам сигурна да ли ме је у том моменту видио или није...а вољела бих да јесте... Касније смо се својски изљубили, али сам ја хтјела да ме Он угледа тад како машем и како се борим да га видим. И поправљам фризуру не бих ли била најљепша дјевојка која је икада икога чекала на кугли земаљској. Сјећам се послије Ниша, те вароши препуне црвених рога које су висиле са свега на шта се могао објесити нанизани канап са паприкама. Данас Ниш зовем Земљом црвених паприка, ха, ха, ха... Боже, како смо се само љубили док смо ишли главном улицом... Само кроз трепавице и у магли запамтих овај град. Касније, пуно година касније, док сам гледала филм "Зона Замфирова" сјетила сам се свега... Па се данас питам, не тражимо ли у свакоме око нас или свему око нас те дјелиће расутих сјећања? Да ли настојимо да их несвјесно вратимо, наравно кроз друге људе и друге ситуације. Мислим да је тако. И хвала Богу да јесте тако, јер сјећање и није ништа друго до продужено бивствовање под небеским сводом! Одговорно то тврдим! А сад, одох даље да истражујем и можда се пронађем како усплахирена чекам да ме Он види док вјетар дува...
|
Цртице из живота
● Први мај би требао да слави Нас! Срцем радимо у корист Наше Љубави.
● Ништа не стижем. Али, Љубав ме стигла, па је лакше! Их!
● Има Те и у вјетру, знаш. Само он и Ти милујете ме и без додира , а да сам срцем дирнута (ганута).
● Исковала сам Те срцем у дукат жут. Да ми свијетлиш стазе у ноћи. Благо мени!
● У срцу си ми Ти. Против свих урока. Пу, пу, пу.
● Није мало времена већ пуно Љубави. "Не постигавам све", што се каже народски. (некњижевна али заљубљена цртица из живота)
● Данас сам трун неозбиљна, признајем. Но, озбиљно Те волим. Са Одом Радости и уредно подигнутим барјацима Нас двоје.
● Размажена сам. Хоћеш ми се, можеш ми се! Крива сам по свим тачкама Љубави!
● Воли ме како се воли расцвјетала крошња трешње у прољеће, да Ти у поглед станем. И ту останем. Занавијек. Меша Селимовић, 26. априла 1910. године) И била једном једна књига. Свака страница је нечим
обиљежена, нешто је било подвучено, папирићи су вирили са страна када се
заклопи. Била је већ пожутјела и стара. Кад год нисам имала куд, кад год бих
била сатјерана уза зид тешкоћама живота видљивима или невидљивима голом оку
посматрача, листала сам ту књигу. Тада су се око мене могли рушити свјетови,
изливати мора, тутњати вјетрови. Она је била мој бијег, мој спас. Мој румени
биљег. Не знам гдје је сад, можда негдје лежи заборављена од стране онога коме
сам је посудила, али ја и даље "бјежим" и налазим се у њеном садржају
захваљујући роману „Дервиш и смирт“ Меше Селимовића. |
