Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_



 Поетске наде | Милица Станојковић 



Припремила: Гордана Димитријевић

У песмама Милице Станојковић појављују се разигране младалачке теме, али и врло озбиљна замишљеност над животом који је тек очекује. Она осећа стрепњу пред новим и непознатим осећањима, а заљубљеност, полет, раздраганост и патња због љубави отварају пред њом сасвим другачију димензију живота. Стоји запитана пред светом у који тек треба закорачити, збуњена пред одрастањем и потребом да оде из детињства.

У песми „Остани дете“ помало сетно позива вршњаке да не журе у свет одраслих јер је „жар сазнавања“ већа од коначног циља – сазнања. Радозналост их покреће, мами да што пре открију тајне света, али не треба никада изгубити невино и безбрижно дете у себи.

Неколико песама садржи врло озбиљне егзистенцијалне теме које нису својствене младим песницима. У њима се преиспитује човекова улога у свету који га окружује, појављују се мотиви пролазности и смртности. Помало песимистички закључује да човек није власник сопственог живота, да га покрећу силе које су изван његове контроле. Највећи проблем савременог света је што је човек постао безвољан и што без побуне прихвата живот у коме сваким даном „глупост јаче жубори“.


Остани дете

Никад не хитај у непознато,
Никад не жури да одрастеш
Угришће те зуби кривице што си сазнао прерано,
Нестаће жар сазнавања кад све то откријеш.

Никад немој покушати да сазреш,
Тај свет је можда наизглед леп, али не
Твоје је најлепше доба!
 

Када си дете, немаш о чему да бринеш,
Касније ћеш схватити све.
 

Пецка те, добро је што си радознао,
Покушај, остани дете у себи
Одглуми озбиљност помало,
Па опет пробуди оно дете што спава у теби
Веруј ми, видећеш да вреди.

Ноћас

Ноћас месец спава иза облака неког
Ноћас су звезде уличне светиљке
Ноћас  неко схвата лепоту доброг
И чује се пријатан тишине звук
Док ћук се оглашава кроз последњи мук.

Таласи тајних уздаха нека нам падну на очи
И капке затворе
Нека нам небо подари моћи
Да кажемо само речи две.

Хајде – и вечерас будимо марионете,
Нека Он управља нама
Да нам ноћас промени животе
Да храброст нам подари тама.

Вртлог живота

Пенушава тишина ломи се кроз време
И бира пажљиво тренутак  када ће се чути,
Вечност поставља своје семе
Онда када нико о томе не слути.

Нико се не усуђује да ремети тај мир,
То је свеопштост универзума
Нико се не усуђује да упадне у тај вир,
Иако зна да је већ играчка вртлога.

И ко ће сад да воли, ко ће бол да ствара?
Ко ће да се моли, ко да рањава?
Ко ће да живи, скрива, нешто мути
Када се нико не усуђује да се врти?


 ПОНЕКАД ПОЖЕЛИМ

Понекад пожелим да ти чујем глас
Макар то била псовка најгнуснија,
Ако бих тако нашла утеху и спас,
Та реч би љубави за мене била.

Понекад пожелим да те видим
Да твој ми драги лик виде очи,
Да као некад те бешумно грлим
И усна пољупцем стихове срочи.

Понекад пожелим да те мање волим,
О, Боже, да ли је то могуће, кажи.
Пожелим без стида за љубав да молим
Али ми наду уморе твоје лажи.


ШТА ЋЕ БИТИ

Шта ће бити
када нема зоре да ме буди,
већ неки суморни дан?

Шта ће бити
када живот постане реалан,
а не само лепи сан?

Шта ће бити
када птица цвркут постане
неми жамор?

Шта ће бити
када лице не буде више
насмејано?

Шта ће бити
када ведрине нема,
већ само умор?

Шта ће бити,
шта ће бити када нам је
од живота мука?

Шта ће бити када се сазна
да не постоји Деда Мраз,
а ни Капетан Кука?

Шта ће бити када бесконачност
постане толико мала,
мања од  зрна мака,

толико мала
да је мала за двоје,
толико мала
да није довољна за нас,
за обоје?






Милица Станојковић рођена је 02. августа 2000. године у Врању. Похађа ОШ „Бранко Радичевић“ у свом родном граду и управо завршава осми разред. Књижевним ставралаштвом се бави неколико година, полазница је Регионалног центра за таленте у Врању. Њен ментор је наставница српског језика, Гордана Димитријевић.