Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________16_




 Ране песме Рада Драинца



Пише: Сузана Симић


Бучан, темпераментан, гласан и патетичан, бунтован и меланхоличан у исти мах, песник градског амбијента и космополитских сањарија, противречан, Драинац је (псеудоним Радојка Јовановића) у међуратној поезији један од најталентованијих песника особеног поетског израза и моћног лирског потенцијала. У поезији је, најпре, био под утицајем Дучића, а затим под утицајем модернијих француских песника и претежно руског песника Јесењина; касније је успео да створи сопствени израз. Збирке Модри смех и Афродитин врт сведоче о Драинчевим раним песмама.

      Своју књижевну каријеру Драинац је отпочео књигом стихова Модри смех, која је објављена 1920. године, и у којој је штампао један део својих младеначких песама писаних у духу Дучићеве поезије. Збирка садржи 35 песама, традиционалног усмерења, с препознатљивим траговима епигонства. Први Драинчеви кораци у поезији, фиксирани овом збирком стихова, несамостални су поетски покушаји, слаби и бледи рефлекси дучићевско-ракићевског поетског манира, који такође упућују и на поезију Владислава Петковића Диса, па чак и Војислава Илића. Читаве песме, далеко више фрагменти, извесне „поетске слике“ недвосмислено говоре да Драинац није отишао даље од осредњих имитатора и подржавалаца песника епохе „београдскога стила“, од којих је „позајмио“ и „висине модре“, и „мирисе јужне“, „лета цветна“, „самртни одар, „мисли очајне“, „плаве шуме“, „песме опела“, „плач голог грања“, „помрчину бледу“, „мртве алеје“, и још много штошта друго. Неке песме (Сан, Први снег, Једној чедној љубави, Песничка серенада) су ђачка стиховања, уритмљена проза и стереотипна сладуњавост; док у другим (Слатко пиће, У дубоку јесен, Кораци смрти), песников живот „чами сатруо и свео“, а душа „пуста и труне лагано, ко увело лишће од јесенске кише“. Стиховима:

И звезде се пале. Негде усред села

Јеца виолина, па опет тишина,

Помрчина бледа у грању се сплела

И сањиво трепти звездана висина.

(У мајске вечери)


или

Сву дубину неба очи ти попиле.

Сто сањивих звезда зенима ти цепте,

У покрету твоме све се чари скриле,

Сви мириси јужни уснама ти трепте.

      (Без наслова)

 

као и многим сличним, испеваним једним познатим и одређеним маниром, Драинац је јасно открио свој песнички узор, док је у другим, као:

Сву ноћ дугу нешто јауче у мени,

К'о да тужно пева самртно опело,

Сву ноћ дугу, кобне, витлају се сени,

Хладне као зима ил' к'о мртво тело.

-----------------------------------------------

Сву ноћ капљу стреје, као свирка зова,

Сву ноћ ветар плаче к'о за братом сестра.

Сву ноћ нешто шуми јецајем стихова,

Ил' к'о ропац болни сањивог оркестра.

    (Сву ноћ дугу...)


ритмиком и версификацијом показао да му је, у извесном смислу, и песник Утопљених душа био близак, па чак по неким стиховима и песник Зимске идиле. Еротичних слика, којих ће и касније бити код Драинца, такође има у овој збирци. У том погледу карактеристични су стихови:

Ја те голу желим, о кобнога срама!

На кревету меком, међу хрпом цвећа,

Да се тело твоје румени од плама

Под сањивим зраком упаљених свећа.

    (Песма страсти)


Збирка песама Модри смех написана је, дакле, дословно у маниру Дучићеве и Ракићеве поезије, са печатом који јој дају емоције сентименталног сеоског младића и пасторалног штимунга, што одудара од езотеризма наших парнасоваца и симболиста. Лауристички култ вољеног бића, који чини од књиге песама поемичку целину у садржинском смислу, са епилогом на крају, уз преовладавање једанаестераца и дванаестераца у катренским строфама, затим нарцизам, субјективна самоанализа опкорачења, конвенционални поетизми у маниру чисте лирике, недвосмислено упућују на изворишта и подстицаје који долазе из предратне поезије. Тај утисак намеће и бројност парнасовачких реквизита: апаратне слике и митолошки симболи, као у песми Једној чедној љубави:

Нека звоне тобом песме моје свете,

К'о у топлом зраку концерт чедних птица,

Нек из срца мога стихови полете,

К'о акорди звучни са трептавих жица.

 

Јер те волим, волим... И све своје време

Испуњавам тобом. Ако си Медуза,

Слатко је бескрајно твоје тешко бреме,

Слатки су ми часи очаја и суза.

 

Вечно ћу те славит' и дрхтат пред тобом,

К'о фанатик луди пред распећем Христа;

Једине љубави, која беше чиста

Дуге песме у гроб понећу са собом.


http://www.knjizevnicasopis.com/


Могло би се навести безброј канонизованих синтагми, метафора и осталих поетизама предратне лирике, којих не може да се ослободи млади имитатор: „пустоши плаве“, „мртво Сунце“, „тишина блудна“, „један покров таман“, „по зиду белом црна сенка пада“, „мирно ступа“, „мртво лишће пада“, „ја те голу желим, о кобнога срама“, „црни свет“, „дошла си ми опет, о јесени моја!“, „крикне јесен жута“, „кораци смрти“, „црне птице“, и слично. То су претежно песме, за које би се могло рећи да су написане 1919. године, кад је очито долазило до померања у распореду лирских акцената Драинчеве поезије. Појачавају се звуковна и хроматска експресија, и тиме се жели адекватно изразити патетика трагичних животних спознаја, као у Проклетству. Свуда „студен влада, о студен што дави“, па песник осећа да му је суђено „јоште Пре Рођења, да ми вечно живот у црно се скрива“. Манир писања неких речи великим словима и појачана експресивност, опомињу да су сазрели услови да се један начин певања напусти и замени другим. Иако је био понет преокупацијама модерне француске поезије, он је своју прву књигу песама исписао у традиционалистичком духу, техником нашег песничког манира, који се зачео почетком XX века, такође под утицајем модерне француске поезије, али у једном другачијем току и опредељењу, с изразито естетизирајућим амбицијама. Колико прва Драинчева књига носила у себи ракићевско-дучићевску поетику, она се у извесним својим слојевима, свесно или несвесно, откидала од ње; присутни су већ у Модром смеху неки елементи новога у версификацији, у структури, у односу према ономе о чему се пева. Ова збирка је неопходна у процени свеукупног Драинчевог лирског комплекса, јер сведочи о његовој еволуцији од ракићевско-дучићевских померања ка европском модернизму. Да није те књиге, сигурно је да не бисмо могли знати колико је нагли заокрет учинио Драинац у свом сазревању. За Драинца је везан још један историјски датум: прва књига која је икада штампана у Прокупљу, била је Драинчева књижица стихова Афродитин врт, која је објављена 1921. године, и у којој наговештава свој заокрет од традиционалистичког ка авангардном песничком изразу. Збирка садржи 16 песама, које су без наслова. Главна јунакиња је једна од Драинчевих љубави. Жена је персонализована кроз име (Мема), и према њој се показује дивљење и љубав. Љубавна поезија му је натопљена чулношћу и пуна је слободних еротских слика. Љубав Афродитиног врта је идилична, чулна, пасторална, рајска. У збирци Еротикон тела су „мршава“ и „детиња“ (I песма), за разлику од бујног Меминог тела у Афродитином врту. Еротика је у драстичном виду присутна у овој збирци, што се види у стиховима:

...Опружи беле ноге.

И стави ми руку између твојих сиса;

Не стежи ме тако...

У крвавој жудњи мучимо се мало

И у врелој страсти умримо полако.

                                                                    (III песма)

...Да, јутрос видех твоје обнажене груди,

Испадоше ти дојке на усеку блузе

И један мирис са њима што с пожудом блуди,

Ти се засрами и очи ти прекрише сузе.

                                                                   (VI песма)

У последњој песми, XVI, Драинац спомиње „мртав сан на Суматри“, асоцирајући на песму Милоша Црњанског Суматра и суматраизам. Суматра се узима као симбол потпуног смирења након „страствене ватре“ тела. Суматраизам је утицао на Драинца.

         Прве Драинчеве књиге модерног опредељења су израз стања и потреба књижевне младости, која се откида од класичних регионалних и националних оквира и полако улази у универзалне и космополитске токове; с друге стране, израз су слутње новог сензибилитета формираног кроз кошмаре и историјску прогресивност Првог светског рата. Дакле, и у једном и у другом случају нова Драинчева опредељења израз су слутње другачијег стваралачког интензитета, који је прожимао не само њега, не само нашу већ и читаву европску литературу.